Prolećno hodočašće

Zastajem i osluškujem. Samo osluškujem šta se u toj malenoj komuni zbiva pre nego što postanem njen deo. Pogled mi preleće preko njihovih lica. Svako je ušuškan u svoje parče duhovnog raja, svako svojim đakonijama opremljen za put.

Mada je istina da su zidovi naše Chandre živi, da nas čuvaju i greju, protekli meseci su pokazali da se dobro snalazimo i bez njih. Ima nečeg u tom zajedničkom Prisustvu; u njegovoj atmosferi, u tome kako pripoveda svoje priče. Ima nečeg i u luksuzu apsolutne privatnosti, ali i mogućnosti oslonca na snagu zajednice koja je budna, koja pleše, koja teče. Dovoljno uzemljenu da ugosti sve nas; dovoljno staru i komotnu da se u njoj svi razbaškarimo. Koja te bodri kada naiđeš na prepreku; koja ti šapuće da je vredno da istraješ; koja uvažava i prihvata i ako želiš da odustaneš; koja se sa tobom raduje i slavi. Tako čovek zna da pripada; tako oseća da ga ima, da je viđen i voljen.

A sećam se i početne skepse: „Kako će sve funkcionisati…?”…, „Da li će uopšte?”. A onda se setiš da su plemenite namere okosnica zajedništva, i da je sam proces daleko važniji od didaktičkih sredstava i načina rada. Transmisija je to, bogata i maštovita. Vreme da se upotrebe neka druga čula, da se iskoriste zaboravljeni kanali komunikacije.

A one stvarne, pastelne boje joga dOma, što nas već godinu dana zadirkuju, u više navrata mi je došlo da prefarbam u zeleno; da veliko kružno ogledalo zamenim ciglenim tapetama – da podsećaju na neko drugo vreme i pozivaju na budnost. Došlo mi je da preselim ove silne knjige što u stanu mesecima čekaju da se pošteno smeste. „Kad prođe pandemija, kad položim diferencijalne ispite, kad se završi sezona, na leto…” A eto, život se postarao da se duh Chandre protegne na mnogo domova, na nekoliko gradova, od Norveške do Malte. Život se pobrinuo da se ponovo udružimo.

Još koji sekund samo osluškujem. Nasmejane oči i tišina. Duboka, zrela, mudra tišina zove nas da joj se pridružimo. Kao izraz dobrodošlice i nežno svedočanstvo sveprisutne dobrote. Osećamo svaki dah, svaki pokret, svako mirovanje. Nestaje „ja” i „moje” i „tvoje”; strah se rastapa u zajedničkom prisustvu. Ne traži da se oslovi, da se uobliči, da se prisvoji – već istovremeno pripada svima. Tako svačije i ničije, lebdi u vazduhu i smeška se „tako bliskim i različitim bićima”. Smeškaju se i ona i ponovo tonu u prisustvo. Kao da se pali jedna po jedna unutrašnja lampica – poput onih u suton, na nepreglednim gradskim bulevarima. Ko zna kakvih je sve srdačnih gestova bilo među njima, a da su promakli pažnji grupe. Ko zna do kakvih se sve uvida stiglo, i kakvi odgovori tek dolaze.

Sedimo nepomično i pratimo produbljeni udah i produženi izdah. Raduje me što su se i najstrastveniji zaljubljenici u telesni aspekt prakse, iskreno zainteresovali za meditativno iskustvo i unutrašnji svet. Što su i najveći intelektualci u našim redovima, našli način da zarone u neposredni doživljaj postojanja izvan analiza, ni više ni manje od onoga što stvarne potrebe iziskuju. Smogli su hrabrosti da preobraze otpor u snagu, da pretoče spoznaje u život i mane se ćorava i krajnje suvišna posla „popravljanja sebe”. Dopustili su sebi da preuzmu odgovornost i zavole svoj život.

Pronašli su put unutra.

Kada govorkanja u glavi utihnu i um se odmori od svojih žitelja, ogrnemo se u tišinu i ćutimo. Sve se to izmeša i stopi u neki fini melem koji obavija sva suva mesta, sve žedne duše. Koračamo zajedno i svako na svoj način pronalazi put do kuće.

Pozivam ih da podele svoja iskustva i zapažanja, dok i sama slažem utiske, pomalo umorna i srećna. Bio je to dug mesec. Po koji leptirić u stomaku i spokoj u glavi. Zanimljivo je to, pomišljam, kako se prepliću naši potencijali, namere, htenja. Kako se iza scene podupiru i ćutke podržavaju. Kako navijaju jedni za druge – u potpunoj tišini. Ima nečeg uzvišenog u tome.

Još jedno slatko hodočašće priveli smo kraju. Ništa da se doda, još manje da se oduzme. Stari hodnici su najzad pusti i provetreni. Krademo još koji trenutak, da odložimo pozdrav za kraj i da nogu pred nogu odšetamo u veče. Bez ovacija i gromoglasnih aplauza, samo duboki naklon. Kao da smo na nekoj drugoj planeti. Možda nas je neko zaista lansirao na mesec.

Još koji dah da premosti dva sveta. Toplo je i ponovo tiho. Neka fina akustika ovog prostranog –sada- miluje dušu i najavljuje: odsečni korak u maj, u proleće, u život.

Stvarno ima nečeg uzvišenog u tome.

Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga.
Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava.