Susret sa Dalaj Lamom: ceremonija

Znate, nije to bila neka stimulativna intelektualna debata.
Mada jeste važna, nije po sredi prestižna konferencija svetskog renomea na kojoj ćete čuti mudre ljude i izložiti svoj, sveže „ispečeni“ i još uvek neobjavljeni, naučni rad. Nema recenzentskih komisija i zbornika radova, mada su provere stroge i znanje na kraju dana nosite sa sobom. Nije ni turistička razbibriga, ni maleni izlet u egzotični svet drugog i drugačijeg. Mada sve to ima svoje mesto i ulogu u životnom iskustvu, ovde je trik u nečem što uporno odoleva da se opiše i uobliči.

Susret sa Dalaj Lamom, drugi deo
Prvi deo priče možete naći na: https://natashanikolic.com/yoga-lifestyle/susret-sa-dalaj-lamom-putovanje/

Svakodnevni uvidi ~ životne priče ~ putopisne avanture ~ isceljujući rituali

Nekoliko trenutaka se ćutke gledamo, a onda počinjemo nekontrolisano da se smejemo. Toliko uzbuđenja, napetosti, radosti, zbunjenosti, zahvalnosti…! Ispijamo neki slatkasti napitak i uzimamo paketiće pirinča koje nam daruju kao simbolični blagoslov. Ka zlatnom hramu nas dalje vodi kolona budističkih sveštenica i sveštenika, od razigranih dečaka do iskusnih učitelja. Ubrzo stižemo do centralnog dela gde se očekuje izlaganje. Pokušavamo da se smestimo i par monahinja nas upućuje na deo koji je predviđen za novinare. Niko nas ništa ne pita, samo nas provode kako ne bismo pravili gužvu. Par mlađih ljudi nam deli slušalice da bismo mogli da pratimo direktan prevod obraćanja. Saznajemo da je u toku intimnije ceremonijalno posluženje. Prizor je potpuno impresivan – na hiljade članova tibetanske zajednice koji u plemenitoj tišini, a opet krajnje vedrog duha, čekaju obraćanje velikog duhovnog vođe. Sedamo i razgledamo oko sebe shvatajući da smo zapravo ispred same bine. Okrećem se ka Kasiji kojoj se uveliko slivaju suze niz lice, grlim je i osećam neverovatnu toplinu u grudima.

Budući da su nam pri ulazu oduzeli gotovo sve čime bismo mogli da ovekovečimo ove dragocene trenutke, od ’kolega žurnalista’ pozajmljujemo nekoliko papira i olovaka kako bismo pribeležili glavne utiske i energiju čitavog ’spektakla’. U potpunoj smo neverici, gotovo nesposobni da iskomuniciramo jedni drugima kako se zaista osećamo. Samo osmeh i oči pune suza radosnica zbog svih nepojmljivih načina na koje nas je život tu doveo.

Danima, ako ne i nedeljama, čitava grupa – do tada potpunih stranaca a potom bliskih prijatelja – osećala je priličnu nevericu i duboku zahvalnost za ukazanu priliku. Danima, ako ne i nedeljama, osećali smo neverovatan mir koji je Njegova Svetost Dalai Lama odaslao  ka nama poput džinovskog talasa – svojom prostodušnošću, plemenitošću, altruizmom i dečačkim osmehom. Može biti da je tome doprineo i veliki broj sveštenika i sveštenica, pa i naše zajedničke namere. Neizreciva zahvalnost nasmejanim, ogrnutim tamno crvenim i odorama boje šafrana i bosim monasima koji su nam omogućili da uopšte prisustvujemo. Na studijama sam se sretala sa osnovnim postulatima i papagajski ih ponavljala u nadi da bolje razumem njihovu filozofsku pozadinu. Na Tajlandu sam obilazila silne hramove bezuspešno pokušavajući da pronađem nekoga ko bi posredovao u dvojezičnoj komunikaciji. Sada je  konačno bilo vreme za integraciju onoga što mislim da znam i onoga što zaista jeste, onoga što sam spremna da primim i onoga što je, verovatno sve vreme, bilo ’na dohvat ruke’.

Dugo su se prepričavale priče i ’nugets of wisdom’ koje smo brižljivo čuvali i štedljivo koristili svaki put kada bi nas život stavio na iskušenje. Znali smo da privremena infuzija svesnosti – samo privremeno može oplemeniti postojanje – ukoliko se dobijene smernice marljivo, dosledno i strpljivo praktično ne sprovode. Dirigentska palica je sada bila predata obično – neobičnom čoveku.

Iako se spekulisalo hoće li se Dalaj Lama uopšte pojaviti zbog jake prehlade i nezavidnog zdravstvenog stanja, obradovale su nas informacije o poboljšanju stanja i formalno obaveštenje da će se skup održati bez promene predviđenog programa. Sa govornice dopiru zvuci na desetine indijskih truba. Strogo na vreme, pojavljuje se ON…! Svečano otvaranje počinje tradicionalnim obraćanjem koja izgleda poput snimanja filmske scene najskuplje produkcije. Nakon ceremonijalne dobrodošlice sledila je inauguracija i podučavanje – poput blagoslova koji će svako poneti sa sobom i širiti dalje. Lamine nasmejane oči koje plene i potpuni, zaista potpuni muk. Nije to ono naše balkansko (neko će možda reći starozavetno) strahopoštovanje pred autoritetom koje jednu figuru uzdiže a drugu čini malom i ponekad skoro nedostojnom. To je nekakav spontani izliv ljubavi i poštovanja za lik i delo; za primer istinske dobrote i za uzor da su određeni kvaliteti koji su nama – ’običnim’ ljudima u sferi nemogućeg – zapravo mogući. Da smo svi predodređeni da budemo veliki, moćni i slobodni – ne iz našeg uslovljenog identiteta, već iz istinskog bića.

Dalaj Lama počinje izlaganje rečima ljubavi i poštovanja za sva bića, kako kaže, ne iz bojazni, već iz istinske slobode i neprekidne, iskrene razmene; porukama ohrabrenja ljubavi i poštovanja prema sebi – kroz duboko uranjanje unutra i dirljive spoznaje; molitvama saosećanja i mudrosti.

Znate, nije to bila neka stimulativna intelektualna debata. Mada jeste važna, nije po sredi prestižna konferencija svetskog renomea na kojoj ćete čuti mudre ljude i izložiti svoj, sveže „ispečeni“ i još uvek neobjavljeni, naučni rad. Nema recenzentskih komisija i zbornika radova, mada su provere stroge i znanje na kraju dana nosite sa sobom. Nije ni turistička razbibriga, ni maleni izlet u egzotični svet drugog i drugačijeg. Mada sve to ima svoje mesto i ulogu u životnom iskustvu, ovde je trik u nečem što uporno odoleva da se opiše i uobliči. Otkriću vam tajnu: smisao je biti na pravom mestu u pravo vreme; blagovremeno prepoznati sinhronicitete i odoleti iskušenju koje ih nepogrešivo prati; osvrnuti se oko sebe u potrazi za mudrim načinima da se odgovorno odustane od prethodnog plana. I poslednje, no podjednako važno: usuditi se da gajiš ogromnu veru, nezamislivu veru, šašavu veru da sve to ima smisla uprkos apsurdnim okolnostima koje se opažaju na površini životnog toka. Poverenje da ćeš biti tamo gde treba da budeš. Prepuštanje kojim ćeš stići tamo tačno na vreme uz svu usputnu pomoć.

Osećam kako se u meni otapa sva tenzija i nešto mekano počinje da me obasjava iznutra. Kao suptilno zadovoljstvo koje tutnji kroz srce i ne mari za prolazne probleme. Koje blagonaklonim pogledom zapravo vidi daleko izvan njih.

Uskoro sledi nastavak priče. Stay tuned 🙂

Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga. Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti,
podleže kršenju autorskih prava.