Disciplina uma i radost duše

Za sve nas čiji umovi prepoznaju sve, sem vlastitog potencijala.
Za one koji dominantno opažaju nedovoljnost (vlastitu, tuđu, situacionu, socijalnu, životnu) i koji imaju hrabrost, volju i strpljenje za unutrašnji rast, i integritet za susret sa životom kroz suočavanje sa svojim umom. Dragocenim, bučnim, blistavim umom iz koga dolazi sva magla, neverica, lažno predstavljanje i konfuzija.
Manji deo većeg mozaika.
Između poslušnosti i autentičnog života – divljeg i džinovskog, koji je slobodan od vlastitog i tuđeg mišljenja, i ne mari ni za kritiku, ni pohvalu. Koji jeste – u svoj svojoj lepoti, punoći i snazi.

…

Prezasićena ličnim i slušanjem priča natopljenih sumnjama dragih prijatelja, a na predlog mudre duhovne sestre i učiteljice, rodila se ideja da u sopstveno i njihovo ime dogovorim jednu junsku kaficu i jasno i glasno kažem ono što stidljivo čuci u svima nama. Usledelo je nekoliko tihih, intospektivnih dana u rada na senkama. Ne sumnjajući u njegove namere, ali osećajuci da se sve vreme potkrada praistorijski strah, bilo je vreme da se sretnemo i zajedno prisetimo naše božanske prirode, razmenimo po koju molbu, zagrljaj i zahvalnost za sve te luckaste ideje, uverenja i misli.

Jer, jedno je sigurno – svi ih imamo. Na hiljade i hiljade u toku samo jednog dana. Biološki smo programirani da opažamo potencijalnu pretnju u nameri da se od iste sklonimo i zaštitimo. I socijalno uslovljeni da previše obraćamo pažnju na mentalne sadržaje, da im neosnovano verujemo, da gradimo svoju životnu priču i ulogu na njima – šta mi mislimo o sebi, i šta će drugi misliti o nama. Provejavaju kroz um pozvane i nepozvane, opažene i ignorisane.
Ponekad proročke,  ponekad budalaste – moćne onoliko koliko im pažnje podarimo.
Blagosloveni su oni koji su ih osvestili i izabrali makar i malu, ali dovoljnu distancu.
I radosni oni koji su njihovu moć transformisali u plemenito, dobro, uzvišeno.

Evo kako je taj susret protekao… 🙂

Dragi moj ume,
hvala ti za sva kompleksna pitanja i polovične odgovore.
Za sve sumnje koje su me navele da dublje i detaljnije
preispitujem sebe i svoju realnost.
Hvala ti za sva oklevanja zbog kojih sam poželela da naučim bolje i više.
Za svu analitiku, dubiozu, neurozu.
Hvala ti za sve opomene zbog kojih sam opreznije koračala kroz život.
Za sve dileme koje su me odvele divnim učiteljima.
Za svu patnju iz koje su pronikla najuzvišenija iskustva,
koja me je iznova i iznova vodila na izvor,
bacala na kolena,
vraćala sebi.
Za svaki talas suočavanja, prihvatanja, neprihvatanja,
poricanja, odbacivanja, padova i emotivnih preloma.
Realnih i umišljenih.
Više ovih drugih.

Hvala ti za sav perfekcionizam
koji me je lukavo usmeravao,
često usporavao,
učinio ljutim profesionalcem,
i doneo izvrsne rezultate i ostvarenja.
Zbog kojih je moja porodica ponosna,
a ja često umorna.

Divni, dragi moj ume,
Prevalili smo silne kilometre da spoznamo zaboravljenu istinu.
I vraćali se, iznova i iznova, na onaj stari dobri početak,
osećajući se često usamljeno i budalasto.
I dogovarali se da trčimo novi krug.
Planirali čitave maratone.
Bez pauze, bez predaha, bez proslave pobede.
Rekao si da treba stići na neki novi cilj.
Treba osvojiti neku novu planinu.
Treba biti na nivou očekivanja.
Treba biti ozbiljan i odgovoran i savestan.
Dobar, sabran, poslušan i pametan.
Silna neka moranja.

Jer se to tako milenijumima radi.
Jer tako živi čitavo čovečanstvo.
Iako ozbiljno bolesno, užurbano, izgubljeno.

Prelepi ume,
Otisnuli smo se na dugo unutrašnje putovanje
da spoznamo pravu prirodu.
Videli divne predele i ljude,
na zajedničkom putu individuacije.
Bića radosti i bića patnje.
I, jesmo li uživali u tome?
Sugerisao si da nema vremena zbog gorućih pitanja.
Da ne bi bilo prikladno, lepo, pristojno.
Zar sada da se opustimo, na samo jedan korak od “cilja”?
Zar sada da nam iz gluposti propadne toliki trud?!
Govorio si – saberi se, trgni se, ponašaj se.
Vidiš kako drugi mogu.
Slabiji su, ali se više trude.
Manji su, ali ne prezaju.
Hajde, još samo jednom.
Hajde, samo još ovo i posložiće se, razrešiće se, doći će.

Happily ever after.

Posle nervnog sloma.
Posle bezbrojnih drama.
Posle skupih hirova i umišljenih problema.

Dugo nisam razumela da su tvoji zahtevi neostavarivi,
I tvoja glad neutoljiva.
Sada uviđam tvoju prirodu,
razumem odakle dolaziš i kuda želiš ići,
prihvatam tvoje poreklo i tvoju nameru,
I sada biram da delam drugačije,
da osećam bez vrednovanja,
da ponekad delam i bez razmišljanja.
Da iskusim svu lepotu života,
I da izrazim sebe – slobodnu, autentičnu, kreativnu,
bez rezerve, plana i predumišljaja.
Da se smejem, igram, zabavljam,
da budem hrabra, mudra i pomalo luda.
Da “surfujem na talasu neizvesnosti“,
Jer jedino se tada događaju prava čuda,
jer jedino smo tako u istinu živi.
Kada jesmo – celim Bićem.

Sa čvrstom verom u mogućnost, promenu, život i uzvišenu silu.
Blagosiljam te, dragi ume, i molim da se polako povučeš
i ustupiš mesto mudrijima, smelijima, nežnijima.

Sada biram da se otisnem na novo putovanje,
da se oslobodim moranja, zabrana i predrasuda
duhovite mašte,
autoriteta, vođa, kritičara.
Biram da razotkrijem istinu iza svih grimasa i te vešte glume.
Da živim istinu.
Da ne slušam onaj stari strah i ljude kroz koje on progovara,
uvek mudre za tuđe živote.
Detinje prepuštanje, sočno, veselo i puno poverenja.
Jer sve mogu i ne moram ništa.

Otvaram se sada za čudesna iskustva i znam i osećam da sam spremna i vođena!
Anđeli, preuzmite. ;-)

…

Jer smo vredna i važna Bića, i zaslužujemo radost.

Sva znanja su u nama,
ceo Univerzum pulsira i diše kroz nas.
Usporimo, zastanimo, prisetimo se…

Sada počinje naš hod do moći, hodočašće hrabrosti.

Slika preuzeta sa site-a prajnaconsciousness.com
Citta-Heart-Mind-Field-Of-Consciousness