Umetnost dopuštanja

Zapis jednog inspirativnog susreta severnjačke elegancije i južnjačkog temperamenta

…Verovala sam da ako se ikada uživo sretnemo, biće to u nekom Kolumbijskom selu, Kambodžijskoj plaži, zagušljivoj ulici Vijetnama. A eto, kako to obično biva, život sve uredi i ponudi bolje nego što sami možemo da pretpostavimo. Na nama je samo da osluškujemo i zahvalno primimo.

(Nije li to dovoljan razlog da se ovekoveči jedna sreda, jedna duga, divna, obično-neobična šetnja niškim ulicama mimo svakog plana i izvan svakog očekivanja?)

Dođu tako periodi kada nam život predstavi neke ‘lude i nezaboravne’ planove i ideje gde bi trebalo da budemo i šta da radimo – ponekad naizmenično, ponekad paralelno. Ponekad i naizgled nemoguća misija  – različite životne ’teme’ i iskustva na prilično udaljenim tačkama (naše divne planere ili unutrašnjeg mentalno-emotivnog prostora) u relativno skučenoj jedinici vremena. Kada niste sasvim sigurni da li život iskušava vašu odlučnost ili precenjuje vaše sposobnosti. Ili je prosto po sredi jedna velika kosmička šala.

U svakom slučaju, neminovna kombinacija uzbuđenja i napetosti. Entuzijazma i potrebe za predahom. Za pauzom. Jednom veeeelikom pauzom. Nekada se ti vremenski okviri malo protegnu i rastegnu, nekada se zamisli o pripremama pokažu kao suvišne, nekada se stvari koje činimo kasnije ispostave kao krajnje nepotrebne.
Elem, te godine, odlazak na Tajland radi poslovnog angažmana na Koh Phanganu bila je jedna od takvih šaljivih slagalica za koju nisam imala vremena da se pošteno  pripremim. Obično bih prethodno istražila lokaciju na koju se upućujem i obližnja mesta za dodatnu posetu, ali je intenzitet tog perioda suptilno sugerisao nešto drugo. I gle čuda, divna, draga gospođa mama je zato samoinicijativno uskočila, istražila i ponudila obilje informacija. Informacije koje je pozajmila od Nemanje koji od tog trenutka postaje moj virtuelni vodič i ’neprikosnoveni autoritet’ na koji se majka poziva pri svakom neslaganju na temu – šta sve poneti? (Svi ‘minimalistički’ pokušaji pojednostavljivanja pakovanja i selekcije njenih đakonija za srećan put padali su u vodu jednom jednostavnom konstatacijom – ali Nemanja kaže..!)

Kasnije postajem zahvalna na tom zaista korisnom informativnom materijalu koji mi prvenstveno štedi vreme, olakšava proces i ohrabruje me u nekim, na prvi pogled, nestvarnim poduhvatima. I Nemanjin šarm i šaljiv ton koji sve čini lepšim, a koji nije fer zanemariti.

Nekoliko godina kasnije, život nam zakazuje druženje, ni manje ni više nego u centru mog rodnog grada. Verovala sam da ako se ikada uživo sretnemo, biće to u nekom Kolumbijskom selu, Kambodžijskoj plaži, zagušljivoj Vijetnamskoj ulici. A eto, kako to obično biva, život sve uredi i ponudi bolje nego što sami možemo da pretpostavimo. Na nama je samo da osluškujemo i zahvalno primimo.

—

Nakon male promene plana užurbano hodam ka novom mestu susreta. Pomišljam da je ovo ili genijalan sinhronicitet ili čist gubitak dragocenog vremena – njemu u oči nastavka prilično napornog puta, a meni u susret gusto isplaniranom danu za koji ‘moram biti’ sveža i odmorna.
Sastajemo se. Najradije bih mu pokazala neku od gradskih terasa sa kojih se pruža širok pogled na niške ulice i sluša dobar jazz, ali on bira da prvo šetamo i razgledamo grad. Klimam glavom i biram da budem dobar domaćin.
Grad je krcat i veseo. Pravimo nezaobilazna poređenja između njegovog i mog kraja ne bi li se bolje upoznali – onih očiglednih i po nekih skrivenih razlika severa i juga. Svedene elegancije i energičnog temperamenta. Pomalo uštogljenih manira i brbljivosti. Doze arogancije i ponekad usiljene srdačnosti. ’Njihove’ rezervisanosti i naše ’neretko napadne’ gostoljubivosti. Između inhibiranosti i gurmanluka.

Pomišljam da je sve tih dana bilo u znaku razlika, njihovog plesa i harmonizacije -načina na koji se međusobno dopunjuju ili isključuju, oplemenjuju ili stupaju u konflikt.

Kaže kako je glavni problem u ‘slepim reakcijama’ i time premošćuje pretpostavku geografskog jaza u poimanju. Oboje mislimo na izbor svesnog i nesvesnog života, života bez ili sa što manje uslovljenosti. Na hrabrost da se preuzme odgovornost i mudro koristi ona beskrajna autentična moć koja tako živo pulsira kroz sve nas, a koju tako često ne prepoznajemo.

Nastavljamo da šetamo. Divno letnje veče, i sve je sporije i tiše. Interesantno je kako se čula otvaraju na neke nove načine kada se nalazimo u novom prostoru (ili kada stari posmatramo ‘drugim očima’). Kako ga istražujemo, budno osluškujemo, upijamo, osećamo. Rasterećeni svakodnevnih obaveza, oslobođeni (samo)nametnutih uloga. Iskreni i spontani.

Pričamo o tome koliko nas naši blistavi ljudski umovi ponekad služe da bolje i dublje razumemo određena iskustva, a koliko nas ponekad zapravo udaljavaju od istine – jer dotično iskustvo uveliko prevazilazi saznajne domete i mentalne granice. Um je ‘opasan prevarant’ zaključujemo – u to smo se oboje mnogo puta uverili.
Ćaskamo o radu upućenom na energetsko usmeravanje većeg broja ljudi na različite načine, kreativnim poduhvatima, perfekcionizmu. O ljudima sa kojima smo dugo delili život a koji (ni)su u određenom trenutku izabrali neki drugi put. O odnosima u kojima nema potpunog razumevanja ali gde svejedno živi ljubav.
Razgovor nam pomaže da bolje razumemo kako životne obrasce tako i svakodnevne navike u kojima preovlađuje forma nad suštinom. Da ih osvestimo, razumemo, da se međusobno ohrabrimo na promenu i da se uzajamno podržimo u tom procesu. Procesu – jer ma koliko da je promena pitanje svesnog trenutka rađanja jedne intimne odluke, toliko nam život nudi bezbroj prilika da iznova i iznova ponašajno potvrdimo novi životni skript, da ga bolje naučimo i istinski usvojimo. Ako smo zaista ‘osuđeni’ na obrasce, neka makar budu svesni, funkcionalni, konstruktivni i kreativni. Neka se uspostave novi kanali komunikacije. I neka nam otvore prostor za igru. Tako važnu i lekovitu igru.

Još mnogo koraka, reči, smeha.

Za kraj dolazimo na ideju da snimamo jedan ‘blesavi’ video pozdrav mojoj mami koja nas je, na kraju krajeva, upoznala i koji joj odmah potom i šaljem. Zbunjena je i oduševljena. Drago joj je – kako to samo mamama ume da bude.

Smejemo se i zahvaljujemo jedno drugom i životu za predivne sinhronicitete koji su nas spojili i omogućili tako inspirativnu razmenu. Srdačno se pozdravljamo i potvrđujemo nastavak planiranja potencijanog zajedničkog putovanja u neke egzotične krajeve.

Nije li to dovoljan razlog da se ovekoveči jedna sreda, jedna duga, divna, obično-neobična šetnja niškim ulicama mimo svakog plana i izvan svakog očekivanja?

—

Tu smo da osluškujemo ‘velikog umetnika’, da dopustimo blagoslove koje donosi na naš put.
Da zajedno pletemo mrežu međusobne podrške.
Da zaista čujemo i vidimo jedni druge i pokušamo da se razumemo i svejedno volimo.
Možda su, na kraju dana, sve te razlike ne samo privid već dobar povod da pomirimo onaj stari jaz unutar nas samih.
Da uspostavimo svesrdnu komunikaciju i saradnju uma i srca.
Da osetimo da nismo sami i da je svako iskustvo kroz koje prolazimo ok.
Da smo mi ok.

I više nego ok.

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti,
podleže kršenju autorskih prava.