Projekat promene

Pred nama je jedan mali projekat!

Hajde da se zajedno upustimo u nešto novo – ne mora da bude veliko i dramatično, već tek toliko da prevazilazi granice dosadašnjeg iskustva.
(nije li ovo divno leto baš pravo vreme za to?)

Svima nama je dobro poznat onaj čuveni unutrašnji narativ koji ume da nas ohrabri na izvanredne poduhvate i koji, već narednog trenutka, može da nam zaključa srce za hranljive razmene i životne sokove.

Svi imamo makar po tri stvari o kojima nekada jasno i glasno govorimo ili ih pak tajno iščekujemo, a koje su na nekom neodređenom (i uglavnom nepotrebnom) čekanju.
Nešto što priželjlkujemo, a što još uvek nismo dopustili sebi – iz ma kog razloga.
Nešto o čemu se mašta i čemu se divimo kada ga prepoznamo u tuđem iskustvu.
Nešto što mislimo, samo mislimo da…: nije za nas, da nam fali još koji korak, viši nivo praktične spremnosti ili životne spretnosti, da nismo na nivou tog (misaono vrlo često predimenzioniranog) zadatka.

Sigurna sam da već znate i osećate šta je to Nešto što golica srce a što možda na neki šašavi način prkosi lojalnosti porodičnim navikama, transgeneracijskim uverenjima i energetskim okvirima. Što se, drugim rečima, na neki, verovatno sasvim iracionalan način, kosi sa logikom naših predaka.

I kako vreme odmiče, to je više izgovora, to je snažniji otpor; to cela ideja deluje (samo deluje) – veće, dalje, nedostižnije.

Svima nama je dobro poznat taj čuveni unutrašnji narativ koji ume da nas ohrabri na izvanredne poduhvate i koji, već narednog trenutka, može da nam zaključa srce za hranljive razmene i životne sokove.

Odbrambene odluke i nesvesne zabrane

Nedavno sam sebe ’uhvatila’ kako plešem celim bićem iako sam dobar deo života verovala da imam ’dve leve noge’ kada je ples (i još po neke stvari :)) u pitanju.  Obično bih sabotirala tu radost igre i zanosa preteranim razmišljanjem, ali ovog puta sam samo zastala, osvestila to spontano prepuštanje ritmu i pomislila: Hmmm, zanimljivo..!
Prosto sam zaboravila tu neku staru, nesvesnu zabranu i prepustila se pokretu. (setimo se da su naša tela beskrajno inteligenta)
Verujem da nisam sama.
I da ima mnogo različitih životnih polja u kojima uskraćujemo sebi uživanje. Uskraćujemo drugima energiju svog prisustva ubeđeni da nešto ne možemo ili čak ne smemo.
Da je iz nekog razloga nemoguće, neozbiljno, neprihvatljivo, nepraktično, ’skupo’… šta god su nam pričali, šta god danas pričamo sebi (i drugima).

(Ne, ljudi moji, ovo nije nikakav motivacioni ponedeljak već samo nastojanje da iskreno podržimo i nesebično ohrabrimo jedni druge ličnim primerom, kao što se trudimo da to svakodnevno činimo u okviru Chandra joga porodice.
A evo i zašto.)

Značaj zajednice, vrednost deljenja

Do sada već dobro znamo da nema magičnih pilula, čarobnih štapića i brzih rešenja, i da niko ne može da otključa neke unutrašnje brave i prođe kroz čitav proces umesto nas.
I to je jedna moćna i osnažujuća činjenica svesnog života.
Međutim, bez obzira na lične kapacitete, neosporno je da je svakome od nas bez izuzetka neophodna (makar povremena) podrška i vođstvo.
Pad inicijalnog entuzijazma i oscilacije volje su prirodni i sastavni deo puta, i podrška zajednice je zaista jako važna. Saznanje da nismo sami, da svi prolazimo kroz slične faze u različito vreme, da na nekoga možemo da računamo – daje nam vetar u leđa kad nam je najpotrebniji i kada ga najmanje očekujemo. Pruža nam oslonac u trenucima sumnje (nije na odmet ponoviti – iskustvo nelagode – pa i u vidu sumnje – neizostavan je komadić ove veličanstvene slagalice) i podstiče da istrajemo. Na taj način se individualni i kolektivni proces prepliću u mrežu međusobne podrške koja je neizostavan sastojak ovog putovanja.

Stari spisi kažu da je podrška sanghe (recimo da je možemo, između ostalog, razumeti kao duhovnu zajednicu svesnih i slobodnih ljudi) učestvuje u ličnoj i kolektivnoj evoluciji sa oko 25% ukupnih napora, odnosno ostvarenih rezultata. Složićete se da to dovoljno govori.

Priprema, pozor, sad!

Hajde da samo zatvorimo oči i u tišini unutarnjeg bića upitamo sebe kako se osećamo, šta nam je potrebno i šta želimo. I da odmah, odlučno i odvažno, ovde i sada, uzemljeni i višestruko podržani, načinimo taj “ludi” poziv, odluku, pokret i dogovor. Hajmo zajedno.
Da ujedinimo plemenite namere i težnje.
I donesemo odluku.
Makar po jednu iskrenu, smirenu, svečanu odluku.
Jednu po jednu.
Ne mora da bude o intergalaktičkom putovanju.
Ili o balansiranju na vrhu planete na jednom prstu.
Ali je dobro da bude neka živa i intimna, koja pulsira negde duboko, duboko u donjem stomaku, gotovo sasvim skrivena.
Vrpolji se i traži glas u gornjim grudima.  Da se izrazi, porodi, rodi, da nas preporodi!
Jedan pošteni i ’pravosnažni’ ugovor sa samim sobom. Onaj koji ne zastareva, koga se svesno i nežno pridržavamo.
Iz lojalosti sebi, iz odanosti tananom glasu autentičnog bića.
Iz ljubavi i poštovanja prema čudesnom Životu. Svim njegovim slojevima i ukusima.
Iz posvećenosti Dobroti, iz koje je satkano svako naše istinsko htenje.
Bez cenzure, premišljanja, tuđih zabrana.
Bez straha.
Odlučno i hrabro.
Promišljeno srcem.

Od srca srcu, za najviše Dobro svih nas,
Taša

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti,
podleže kršenju autorskih prava.