Jedinstven i ujedinjen život ~ drugi deo

Mada u biti svi dobro znamo vrednost raznolikih životnih ukusa, nekada u praksi uskraćujemo sebi različita iskustva – neka emotivna stanja krijemo, o nekim mentalnim stanjima radije ćutimo, o nekim životnim temama nerado pričamo. Smatramo da bismo trebali da znamo bolje i više i ne usuđujemo se da komuniciramo i na zdrav način izražavamo različita stanja. Nekada prećutkujemo radost bojeći se da nas okolina neće razumeti; nekada skrivamo strah strepeći da će nas neko osuditi. Šta god bio slučaj, ohrabreni smo da izaberemo blagi ton, negujući unutrašnji narativ.
Opraštajući sebi one loše, pohvaljujući sebe za dobre dane i plemenita dela.

Jedan petak, mnogo tema i pomešanih osećanja.
E da, baš se to proteže i uvlači u svaki džep. To uzbuđenje, pred važan susret, pred posao, pred putovanje. Jer je nepoznato, jer vam je stalo, jer dajete sebe. Beskrajno uzbuđenje koje zove u goste i strah i radost. Znate, dobar deo svog života sam ga odbacivala, pogrešno shvatala i pokušavala da ga se otarasim. Da ga ukrotim. Da se ukrotim. Da i dalje budem poslušna devojčica i ponašam se fino. Nekada davno, naivno sam nasela na ideju da je odskakanje nepoželjno. Emotivno, ali i ono životno – kada iskačete iz ustaljenog ritma i kolektivnih obrazaca osrednjeg života. Kada radite nešto baš lepo a onda, umesto da sami sebi čestitate, nazdravite čašom vina i onako sa šmekom proslavite – vi po navici prošaputate – ‘Ma nije to ništa, šta je sledeće?’. O, ne, ne. Više – ne.
Dugo sam pristajala na jedan romantični mit da treba biti miran, smiren, spokojan, uvek i svuda. Da je ljutnja ružna. Tuga teška i nepoželjna. Da je strah slabost. I mnogo puta u skladu sa tom postavkom sveta tragala za sličnim i bila izložena zanimljivijim pitanjima poput – Nato, zar i ti?
Čekajte, šta ja? Umorna, neraspoložena, zbunjena?

Nekada me je pogađalo, danas razumem odakle dolazi.
Kao da je imperativ sreće iznedrio nesrećne ljude i po koju opasnu zabludu.
Danas nastojim da prihvatim sve sezone, sva godišnja doba, svaki odlazak i povratak. Nastojim da prihvatim i to, da ponekad zaboravim i skliznem u stare šablone. A onda se, nežno i saosećajno, svaki put malo brže i lakše, ipak vratim sebi.

Ne holivudska ljubav, ne površna sreća.

Celovitost, punoća, jedinstven i ujedinjen život.
I horizontalna i vertikalna ravan postojanja.
I horizontalna i vertikalna osa bića.
Sve dimenzije života. 

Verujem da u svakom trenutku možemo da se povežemo sa sveukupnošću naših odnosa, aktivnosti, dela, reči, misli i svih emotivnih stanja, da stvarno prepoznamo njihovu dragocenost i prigrlimo svako, zaista svako iskustvo, samo ako to želimo.
Mada u biti svi to jako dobro znamo, nekada u praksi uskraćujemo sebi različita iskustva – neka emotivna stanja krijemo, o nekim mentalnim stanjima radije ćutimo, o nekim životnim temama nerado pričamo. Smatramo da bismo trebali da znamo bolje i više i ne usuđujemo se da komuniciramo i na zdrav način izražavamo različita stanja. Nekada prećutkujemo radost bojeći se da nas okolina neće razumeti; nekada skrivamo strah strepeći da će nas neko osuditi. Šta god bio slučaj kod vas, ohrabrujem vas da izaberete onaj blagi ton, negujući unutrašnji narativ.
Opraštajući sebi loše, pohvaljujući sebe za one dobre dane i plemenita dela.

Svečano obećavam da sve dok nas ‘ne ubede na neku ozbiljnu dijagnozu’, imamo pravo na ceo spektar emocija. Još više, imamo potrebu za celim spektrom emocija. Tiho i uljudno, ako nije zaista autentično, je prečica do bolesti. Kontakt sa svojom iskonskom prirodom i svim emotivnim stanjima, pravovremeno, izraženo na odgovarajući način, uz poštovanje svih učesnika u životu jeste ekvivalent vitalnosti, zar ne?
‘Zar i ti?’ – kažu.
Ko ja? Neko ko je na duhovnom putu? Čekajte, ljudi, mora da se šalite. Zar nije svrha čitavog poduhvata svesnost? Prepoznati, prihvatiti, prigrliti sve životno, svu lepotu čak i kada boli? Ne – osećati se bolje, već – osećati bolje. Dopustiti sve tonove i sve boje – nakon gubitka, usled narušenih granica,  tokom brige za nečiji život, nakon velikog životnog preokreta. Posle ostvarenja velike ideje, zaljubljivanja, odljubljivanja, ulasak u divno novo životno poglavlje, pre putovanja, nakon povratka… o da, nakon povratka – tek je tada roller coaster!
Drhtavo srce, nemirne ruke i blistave oči.
Jer smo živi. Jer smo ljudi. Jer smo svesni.
I radost i strah, i uzbuđenje i neverica, i zahvalnost i ljubav… uvek ljubav… I sve skupa, umotano, razvezano, preklopljeno pa ponovo otvoreno.
Širi se, smeška i zuri. Čeka dok ga ne zavolite.

Van svih uloga, mimo izabranih životnih puteva, iznad svih idealizacija i deidealizacija, držanja i prepuštanja toku – ovde smo da bismo iskusili ljudsko obličije.
Lepotu punoće i celovitosti ljudskog iskustva.
Moćni i krhki; žustri i melanholični; autentični i ponekad povodljivi.

Neće se to baš svima dopasti. Neki će razumeti i odbaciti. Neki neće razumeti pa će osuditi. Neki će vas držati za ruku nežnije, snažnije, duže i više no što možete da zamislite.
Na kraju dana, jedino što se broji je – jeste li bili dosledni sebi? Jeste li bili odani istini? Jeste li se ljutili, plašili ili voleli sve to skupa?
Ma šta radili i ma kako živeli, bez toga, kako možemo biti dobri jedni prema drugima?

Volite ih, sve jedno.
Neka se osete vašu toplinu, neka se ogledaju kroz vaš osmeh.
Tu smo, jedni za druge. Tu smo, jedni radi drugih. Da povedemo kolo i da pratimo, da vodimo i budemo vođeni.
I najvećim liderima ponekad je potrebna pomoć.
I najboljim vođama potrebno usmerenje.
Tu smo, jedni radi drugih.

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti,
podleže kršenju autorskih prava.