Alhemija svakodnevice: Meke tranzicije

…i unutrasnji pomaci

Jutros sam se setila reči mog učitelja Dragana – „Mi ne ulazimo u položaj — već stižemo do asane.“ (…i kroz nju do bića, Sebe…) kojima nas je podsećao da praksa nikada nije formi, već u sposobnosti da se stopimo sa njom — da svaki delić tela prepozna sopstveni ritam i granicu i blagi, gotovo neprimetni pomak – jer se događa iznutra. Da energetski impuls pređe iz simboličkog u somatsko i pronađe svoj izraz u telu. 

Proteklih meseci, dok brinem o ovom slatkom čovečuljku (i još jednom čupavcu s druge strane ekrana – tehnički, dvoje sitne dece :D), moj fokus je sve, samo ne jednousmeren i linearan. Često je podeljen, nežno pomeren ka onome što u datom trenutku najviše treba moju pažnju, dok istovremeno nastojim da ostanem ukorenjena u sebi. Samo iz tog unutrašnjeg oslonca mogu da pratim, da negujem, da svesno odgovoram.

Ono što je, sve jedno, tu jeste iskrena posvećenost i spremnost da iznova vežbam strpljenje i da — baš kao u telesnoj praksi — stignem do sebe, do ovog živog, promenljivog oblika majčinstva; do onoga što mi pripada u ovom ciklusu matrescencije, učenja i sazrevanja.

Na kraju krajeva, praksa nas na to ohrabruje – da prepoznamo svoje mesto u dinamici koja se stalno menja, da vežbamo svojevrstan aktivni mir i u njemu ostanemo prisutni koliko god trenutno možemo. 

Ukoliko osećaš da i tvoja biće traži prostor da se čuje, razume ili otelotvori – kroz praksu, refleksivne procese, istraživanje i nežno širenje kapaciteta – piši mi.

 S ljubavlju i poštovanjem,
Taša

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, 
podleže kršenju autorskih prava.