Dok komšije dremaju

Danas sam po povratku iz šetnje
ponovo dugo sedela u tišini;
setila sam je još mnogih stvari
koje nisam stigla da ti kažem.
Mada znam da je susret bio potpun
i naše druženje dugo i nežno,
neke stvari se nikada nisam usudila da ti šapnem;
za neke sam mislila da ima još vremena,
nekih se ranije nisam ni setila.

Napolju je bilo hladno i oblačno;
uzburkana Nišava i tek po neki prolaznik
punog stomaka pravo sa nedeljnog ručka,
marširao je utabanim stazama kraj reke,
korak po korak, do mosta i nazad.
A moje noge su nekuda žurile
i koraci su se uporno saplitali o zemlju,
kao da sam sumnjala da si tu.
Osvrnula sam se par puta
i osmehnula tvog hodu,
sporom ali živahnom.
Kad bolje razmislim,
nije bilo načina da te ne zavolim;
nije bilo načina da te dostojanstveno ispratim.

Mada znam da si tu.
Još uvek si tu.
Uvek si tu.

Vratila sam se u stan
crvenih obraza i nemih prstiju;
već je pao mrak i komšije su zadremale,
no ništa od toga više nije bilo važno.
Osećala sam da me čuješ iako ćutim,
da te vidim iako nisi tu,
da potpuno razumeš onu tužnu grimasu
što opet iskoči kad se najmanje očekuje.

Nešto iznutra je htelo da te nađe
tek toliko da se još jednom ušuška pored sebe
i da zajedno zadremamo uz knjigu;
da se probudimo u sred noći i upalimo sveću
kraj oltara gde godinama tihujemo zajedno.
Umesto toga pišem ti ovo pismo
još koji stih da se tuga uvaži
i ljubav nikad ne zaboravi;
još koji stih da te rečima zagrlim
i milion puta prošaputam:
hvala ti
volim te.

Muzika posle čitanja

A kada nedeljom sve utihne, ponovno proviri gospođa T.
Poželim joj dobrodošlicu, proćaskam, ispratim…
ostane po koji stih, priča, smeh i suza. Čudesni, čupavi život.
…Jer je važno, zaista važno da uvažimo svaku emociju, da je svesno osetimo i izrazimo – kroz glas, pokret, korak, skok ili zagrljaj. Šta god duša ište

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava.