Terapijski proces: ciljevi

Raspršivači mitova i ohrabrenje pred put, drugi deo
(Odgovori na pitanja ljudi pre upuštanja u terapijski proces)

Ulazak u terapiju je značajna odluka i kvalitet vašeg odnosa sa izabranim terapeutom je od suštinske važnosti. Zato je neophodno da postoji zajedničko razumevanje terapijskog protokola i saglasnost u vezi uslova i načina rada.

Terapijski ciljevi:
– potraga za odgovorima
– odgajanje sebe
– trigeri

Potraga za odgovorima
Otkrivanje novih teritorija

Mada smo okruženi kulturom brzih popravki i lakih rešenja, terapija je, za današnja merila brzog života, prilično spor proces. Povod upuštanja u istu nije nastao preko noći, te je simptome, korene i razrešenje određene tegobe potrebno proraditi svesno, mudro i bez žurbe. U njemu ne dobijate gotove odgovore,  već ohrabrenje da stupite u kontakt sa svojom mudrošću i da ih sami prepoznate; u njima se ne pružaju gotova rešenja, već podstrek da zajedno istražujemo ono što vas tišti; u njemu nema univerzalnih recepata, već vam se nudi saosećajno prisustvo i stručna podrška da kreirate svoj set podržavajućih alata.

„Budite strpljivi prema sebi. (Psihološki) rast je nežan;
to je sveto tlo i nema boljeg ulaganja.”
S. Covey

Odgajanje sebe
Buđenje unutrašnjeg roditelja

Terapijski prostor je oslobođen imperativa i zabrana – u njemu su dobrodošle sva emocionalna iskustva i svi delovi bića – odbačeni, zanemareni, zaboravljeni. Terapijski prostor upućuje dobrodošlicu celom vašem biću. Što ste iskreniji – to je proces lakši; što ste hrabriji – to je proces brži. Poput izvesnog vida „reperentizacije”[2] – postepeno budimo unutrašnjeg roditelja koji vas potpuno prihvata, koji stavlja svoju bezuslovnu pažnju u službu vašeg blagostanja, koji je sposoban i spreman da zadovolji vaše potrebe i pruži vam sve čega ste svojevremeno bili lišeni. Kroz taj proces ponovo odgajate sebe, stajete na svoje emocionalne noge i uživate u plodovima istinske slobode i emocionalnog zdravlja.

Trigeri
Poziv na radoznalost

Mada ćete se sretati sa okidačima (aktivacijom bolnih tačaka), takva iskustva kriju oaze skrivenih bogatstava. Kada im pristupimo sa predubeđenjem zabrane na neprijatnost, gubimo priliku da transformišemo bol. Kada im pristupimo kroz sočivo radoznalosti i saosećanja, dobijamo priliku da izgradimo novi stepen bliskosti sa sobom.

„Mnoga „obična“ svakodnevna dešavanja koja uzimamo zdravo za gotovo kao neizbežne životne činjenice mogu postati traumatična. Što je dete mlađe, to manje očigledne štetne pojave mogu ostaviti traumatičan uticaj. Na primer, „manji“ pad može postati traumatičan ukoliko detetu nije pružena mogućnost zdrave obrade iskustva, a posebno ukoliko je sramoćeno zbog „preterane reakcije“ ili je označeno kao „previše osetljivo“. Medicinske intervencije, takođe, mogu imati dugoročne negativne efekte ako dete nije adekvatno podržano, pripremljeno i ako njegove reakcije nisu empatično prihvaćene.”
P. Levine[1]

[1] Trauma očima deteta.

[2] Svako dete je tokom odrastanja izloženo različitim vrstama vaspitnih uticaja koji  kasnije oblikuju životnu putanju odraslog. Reperentizacija implicira proces ponovnog odgajanja sebe svesnom posetom određene razvojne faze i ispunjenja nepotpuno ili neadekvatno zadovoljenih fizičkih, emocionalnih, psiholoških ili socijalnih potreba.
Nakon podvrgavanja tehnikama ranog stvaralačkog roditeljstva kroz
terapeutovo aktivno preuzimanje uloge surogata roditeljske figure, klijent biva ohrabren da pruža sebi onog što nije dobio kao dete (poput primenjivanja nežne samodiscipline i emocionalne samoregulacije, preuzimanja lične odgovornosti, doslednog negovanje sebe – iz pozicije stabilnog, zrelog i mudrog odraslog).

Dodatne resurse možete potražiti na:
https://natashanikolic.com/holisticki-individualni-susreti/

Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga.
Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava