Priče iz terapeutske prakse: Autentičnost

*Radi zaštite privatnosti identitet klijenata je delimično promenjen i pojedini delovi terapijske razmene izostavljeni. Priče obrađuju teme univerzalne vrednosti, te je njihova namera da ponude drugačiju perspektivu i doprinesu kvalitetu života i ljudi izvan terapijskog procesa – kroz razvoj saosećanja i razumevanje osetljivih sadržaja
koji se tiču svih nas.

četvrtak, 23. maj, 2019.

Zastajem i zatvaram oči; dah me vraća nazad i pomaže da razlučim šta se zaista krije iza dobro uvežbane priče koju ponovo čujem. Nakon prošlonedeljnog terapijskog pomaka u prihvatanju vlastite ranjivosti, ove srede ponovo sedi naspram mene, nekako krut i zatvoren. Imam utisak da slušam recitaciju: govori krajnje formalno i bez emocija. No, ne dešava se to bez razloga. Priča staru priču. Priču koju vredi saslušati jer zaista u nju veruje. Priču koju vredi uvažiti, jer mu je dugo zaista pomagala. Priču koje je neophodno osloboditi se, jer ga zarobljava u poziciji nemoćnog deteta.

Pitam ga, pomalo ishitreno, šta misli da bi se moglo dogoditi ukoliko bi prestao da veruje u taj životni scenario? Čega se boji da bi se moglo promeniti ako ga zaista pusti? Jednako ishitreno odgovara bujicom zapažanja, pitanja, potpitanja i najzad – burnim emocionalnim izlivom. Mada je takva reakcija uvek dobar znak, osećam da i sama bivam preplavljena njome.   

Osetila sam da nije bilo potrebno da dalje širi kontekst poznatog iskustva kako bih ga bolje razumela; da nas bilo kakva intelektualizacija nikuda neće odvesti. Samo kratka rekalibracija: preusmeravanje pažnje na ono što je prisutno ovde i sada umesto reciklaže stvari kojima je, vrlo verovatno, odavno istekao rok trajanja.

Otvoreno mu govorim da nisam sigurna kuda dalje krenuti i pitam da li je u redu da napravimo kratku pauzu za nekoliko svesnih udaha i izdaha. Najpre me zbunjeno gleda, a potom mu spadaju ramena i upućuje mi topli osmeh – kao da je, izvan stabilne terapeutske uloge, nazreo nestabilnu ljudskost u meni. Stičem utisak da ga prepoznata krhkost opušta i da nas dodatno zbližava. To i meni mami osmeh i zahvalnost za njegovu krotku prirodu; za kapacitet da vidi drugog čak i kada pati.

Naime, dugo sam se, u nastojanju da budem dosledna i verno sprovodim predviđeni terapijski protokol, ustezala da podelim svoje iskustvo. Mada to, pretpostavljam, jeste odavalo željeni utisak profesionalnosti, često sam ostajala sa utiskom da je time istrgnuta životnost iz procesa. Klijente sam uporno ohrabrivala da budu autentični i zahvaljivala im za otvorenost koja često nije ni malo laka. Vremenom sam shvatala da im „dugujem” recipročnu razmenu. Da osećam da bi bilo korisno da podelim svoj doživljaj, unutar i izvan terapeutske uloge. Da budem podjednako autentična i dam glas vlastitim sumnjama; da verbalizujem dilemu ili ranjivost koje se u meni bude kada zajedno obrađujemo neke osetljive teme. Tek kada sam se na takav potez usudila, zaista sam shvatila bogatstvo razmene zasnovane na obostranoj iskrenosti. Mimo okvira terapeuta i klijenta, sa obe strane su samo krhka ljudska bića; bića koja proživljavaju slične stvari u različito vreme; koja imaju sličan spektar emotivnih stanja, životnih pretpostavki i stremljenja, samo im nekada pristupaju na drugačiji način – više ili manje zrelo, zdravo i funkcionalno.

A može biti da je jedan od najfunkcionalnijih načina da se prosto setimo da zastanemo. Da za trenutak zaboravimo na sve imperative i zabrane, i da dopustimo da nam glavni alat bude dah: mudar i lekovit; živahan i već prisutan. Da zastanemo i damo prostora telu da se opusti i ispolji: da iskomunicira svoje suptilne potrebe; da kroz pokret slobodno izrazi svoja tanana htenja. Da se kroz dah spontano oslobodimo skrivenih sećanja koja zaustavljaju vitalne životne tokove. Da otresemo sa ramena svu bajatu napetost i da priuštimo sebi čin aktivnog slušanja.

Tako se pažnja spušta u srce.
Tako se život širi i buja.
Tako biće počinje ponovo da diše.

Put ka zaceljenju je most koji se kroz takvu razmenu zajednički gradi; ciglu po ciglu, kroz oluje i suše, iznad strmih ponora i provalija, dubokih emotivnih voda i mentalnih talasa. Most razumevanja; mosta bezuslovnog prihvatanja; most beskrajnog saosećanja za senzitivno ljudsko srce.

Tada prestaje iskonska težnja za traganjem. Tada prestaje potraga i sve što je potrebno uveliko nastanjuje ovde i sada. Tada istinski razumemo da većina kriza uz iskren trud može da se prevaziđe i da dobar deo dubokih rana može makar donekle, a ponekad i potpuno, da se zaceli. Da naša privatna iskustva ne samo da nisu u konfliktu sa profesionalnom ulogom, već su u intimnom i kompleksnom međuodnosu – jer je sve u našem životu prožeto istom iskrenom svesti. Odnosu koji postaje uravnotežen tek kada im poklonimo jednaku pažnju i pozovemo na saradnju. Odnosu koji postaje hranljiv za druge, tek kada ga biranim rečima i u pravo vreme, krajnje otvoreno, podelimo. Tada, takođe, shvatamo da u srcu svakog odraslog drema veselo dete koje razume jedino jezik autentičnosti.

Da li si dovoljno strpljiv da dopustiš da
dragulji unutrašnjeg sveta izrone na površinu?
Da li si dovoljno istrajan kako bi nastavio da koračaš,
čak i kada na pomolu nema tračka svetla?
Da li si dovoljno hrabar da se odvažiš na korake
izvan svakog poznatog iskustva, korake koji šire tvoj život
izvan dosadašnjih dimenzija i trajno te menja?
Rekla bih da jesi, čim si ovde. 😉

Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga.
Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava.