Ljubav je to

Sve prolazi, sve se vraća

Svakodnevni uvidi ~ životne priče ~ putopisne avanture~ isceljujući rituali
muzika za čitanje

*Nežna napomena:
Iako se kreće u pravcu optimističnog tona, deo priče sadrži potresne opise poslednjih dana velikog života jednog sjajnog, malog bića.

---

Kažu da nas deli još pedesetak dana od novogodišnje atmosfere, ali mi ni malo ne deluje tako. Prethodni dan nisam završila kako se valja i to osećam od ranih jutarnjih sati. Na desnoj strani kreveta skućila se težina; nasuprot nje nešto me pritiska i ne dozvoljava da iskoračim. U grudima je neka neodređena praznina koju uzalud pokušavam da ispunim kojekakvim sitnicama. Svesna sam besmislenih pokušaja da odložim tugu, ali ipak ne odustajem od njih. Znam da nema potrebe da se bilo šta dodatno odgonetne i da je sve već tu, no osećam da sam nespremna za novi dan. Kao da se senka pesimizma nadvila nad celom prostorijom, zatvaram oči i ponovo tonem u san.

Satima sam bezuspešno pokušavala da pobegnem od svežih slika koje su se neprestano smenjivale čim zatvorim oči. Njen pogled kojim nas moli da je pustimo da najzad ode; sve učestaliji krici i jauci koji doslovno probadaju srce. Teški uzdah veterinara dok zamišljeno traga za kombinacijom lekova koji bi joj makar i privremeno doneli olakšanje; i naš oboren pogled dok nas ispraća ispred ordinacije nakon poslednje terapije, kao da je predosećao da mali pacijent neće doći na dogovoreni susret sutradan. Ponovo su nailazile slike moje majke koja satima sedi povijena nad njom pričajući joj priče kao malom detetu; ponavljajući da će bol proći i da će biti dobro… mučni prizor očevog odlaska u voćnjak i pripremu njenog mesta počinka umesto vođenja poslovnog sastanka… njena zelena marama i hladna njuškica dok je poslednji put milujemo…

Još uvek se čuo odjek dana kada je sve bilo potpuno bezukusno. Nebo je bilo bronzano i sve neobično mirno. Bezvoljno smo otišli do vikendice i satima sedeli u tišini, svako za svojom prazninom u prsima. Povremeno bi pogledali na telefon – otac je preračunavao njene godine starosti, majka je tražila drvo koje bi smo mogli da zasadimo na njenom novom mestu, ja sam odgovarala na poruke. Sada je bila slobodna. Slobodna od patnje. Slobodna od naših naivnih nastojanja da odložimo jedinu izvesnost života. Od nesvesne težnje da prkosimo vremenu. Najzad je bila slobodna.

Sve je to zaista tako teško prihvatiti, osetiti… Ponekad deluje bezizlazno i potpuno sumanuto… Nekada ne mogu da se oduprem a da ne pomislim na apsurd životnog kruga. Poslednjih dana je ponovo delovala kao štene – jednako bespomoćna. Pomagali smo joj da se uspravi i načini tek nekoliko slabašnih koraka pre nego što je opet izdaju nožice. Hranili smo je davajući joj po nekoliko zalogaja i bdili nad njom satima pre nego što sva iznurena od bolova ne utone u plitki san. Nekako sam ipak naterala sebe da ustanem i da se pokrenem. Korak po korak, dah po dah. Bodrila sam sebe na dah radosti[1] čije besomučno ponavljanje je donosilo tek mrvu privremene živosti.

Tih dana je sve u meni bilo teško i tromo, kao da je nekoliko prethodnih neprospavanih noći uzelo danak. Bila sam samo jaka na rečima – umela da poetično uobličim bol i da ga tek delimično podelim – ’kako ne bih uznemirila druge’. Da se tek napola probudim, ’da ne bih izneverila L.’. Znala sam da slušam narativ koji dolazi iz daleke prošlosti; bolnih trenutaka koji su najzad dobili svojih pet minuta i koji samo traže prstohvat bezuslovne pažnje. Koji zaslužuju da budu uvaženi i svesno proživljeni, ma koliko da su neprijatni.

Pozvala sam sebe na veliku šolju kafe. Da u miru popričam sa starim delovima života. Da uvažim bol i odam priznanje delu mene koji pati. Da isto tako prepoznam rezervoar ljubavi koji je uvek tu. I da se setim – gde ima ljubavi ima i žalosti; gde ima žalosti, ima i ljubavi. Da ih pozovem na isceljujući dijalog. Da se dobro protegnem i isplačem. Da dopustim sebi beskrajno dragoceno iskustvo tuge. Da ih međusobno upoznam i ponudim šoljicom razgovora. Da budem radoznala po pitanju njihove uloge u ovom iskustvu; da budem blaga po pitanju njihove želje da ostanu. Da samoj sebi budem saosećajni roditelj koji mudro procenjuje kada je vreme za pauzu i predah, a kada treba dodati gas i odvažno stati na prag. Jer je krajnje vreme da stabilni, iskusni, mudri odrasli zaštiti ranjivo dete. Da položim dlan na srce i da svesno dišem. Bez pritiska da se nekuda stigne, bez nastojanja da se nešto promeni. Tek toliko da se iz uma preselim na nivo bića; da se oslonim na tihog svedoka koji sve budno motri. Koji je sposoban da sagleda svu lepotu; da sa njom komunicira; pod čijim reflektorom pažnje emocije oslobađaju same sebe.

______

Kažu da pravi prijatelji zapravo nikada zaista ne odlaze. Presele se negde drugde, a zapravo su uvek tu. Čučnu ispod praga materijalnog postojanja i tek ponekad im oči zasijaju u mrklom mraku – da ti šapnu da nikada nisi sam; sakriju se od svega što možeš da vidiš i opipaš, iako sve vreme tako snažno osećaš njihovo prisustvo. Trajno se uvuku pod kožu i izmisle još jedno srce u tuđim grudima – da pulsira i broji osmehe; da dobuje i dokoličari. Da nikuda ne žuri i da mu ništa ne nedostaje.

Kažu da je ljudima dato mnogo godina i prilika da zaista nauče da žive. Da savladaju vrlinu velikodušnosti. Da se vrate naivnosti. Da samo budu – bez frenetičnog poriva da se stalno nešto čini, stiče, osvaja. Tvrde da psima nije potrebno toliko ovozemaljskog vremena jer već znaju da vole celim bićem; da već umeju da se smeju srcem.[2]

I tada se setiš da uistinu nema konačnih rastanaka – samo beskrajni isceljujući ples; nekada predvode razigrane šape, nekada odsečni korak. Različite forme i drugačiji jezici, no uvek se odlično razumemo – kao da zajedno kucamo na vrata majke zemlje pozivajući je na igru.

I sve što preostane je neizreciva lepota. Lepota zajedničkog postojanja; lepota voljenja; blagoslov susreta i lepota prepoznavanja dva bića.

______

Prisetila sam se njenog prvog laveža od kojeg se zagrcnula; nespretnih pokušaja da njuškicom podigne povodac i natera me na još jednu šetnju po obližnjem parku, iako od umora jedva pronalazi izlazna vrata. Mogla sam jasno da čujem piskavo zavijanje dok kao štene sedi na sred kupatila i viri iza zavese dok se tuširam. Svih pospanih jutara kada bi veselo skakutale pored reke. Slatkog uživanja u hrani i strpljivog grickanja svežeg povrća. Izraza lica mojih roditelja koji bi uz nju umeli da se zaigraju i potpuno podetinje. Dana kada je prvi put zakoračila u moj novi dom i onjušila svaki kutak, svaki komadić nameštaja, svaku biljku, klizajući se po folijama sveže okrečenog stana. Srce mi je omekšalo sećanje na neumorno trčkaranje po vikendici dok pozdravlja krošnje i upoznaje nove pupoljke, kao da su nerazdvojna družina. Dok se, koprcajući se na leđima, ne uzemlji, okica širom otvorenih ka suncu i mesecu.  Eh, to su bili dani…

Kako sjajno biće, kako sladak život… Koliko ljubavi koja napokon sasvim nesmetano struji…

Bila sam svesna načina na koji nas je ponovo povezala i privila jedne uz druge; osećala sam tihu zahvalnost što smo zajedno, što sam okružena toplim ljudima punim razumevanja i što imam sve što mi je trenutno potrebno. Setila sam se koliko nam je zapravo malo potrebno – te dane sam provela sa svega nekoliko odevnih predmeta. Plave farmerke, teget dukserica i puder roze jakna. Par pozajmljenih stvari od moje majke kako ne bih gubila dragoceno vreme odlazeći kući po još par sitnica. I sve je bilo dobro – sve dok je njeno disanje stabilno; sve dok ima apetit i ne povraća.

Tako se tih dana vežbala ljubav. Tako se jačala svesnost. Da se sačuva sećanje na to maleno biće i da se nazdravi njenom putovanju. Da se ne poljulja poverenje i kada užasno boli. Da ne posumnjaš u velikodušnost postojanja i kada se sve u tebi buni protiv logike prirode. Da celim svojim bićem znaš da je dobrota uvek na pomolu. Da znaš da će i ovo proći mada mu se za sada ne naslućuje kraj. I mada –neće biti isto – biće sve dobro-.

I još jedno biće postalo je slobodno. I nekoliko nas nastaviće da proslavlja njen život. Sve spretne pokušaje da unese neizmernu radost u naš dom. Sva spontana nastojanja da nas oplemeni beskrajnom dobrotom. Da se prigrli predivna, čupava, mekana i nepredvidiva životna avantura.

A rastanci su, zapravo, samo naizgled gadna stvar. Nepredvidivi i nepoznati, teraju te da još jednom dobro promisliš život. Da zastaneš i da se osvrneš. Da se pokloniš svim veličanstvenim momentima koji bi inače prošli nezapaženo. Da natenane ispiješ svaku kap milosti, koja bi inače promakla nezapamćeno. Čudni su, mada uvek dolaze u pravo vreme. Božansko vreme – kada kucne čas da se zatvori još jedan ciklus. I zavoli postojanje još snažnije, sveobuhvatnije, bez ikakvog otpora. I iako neretko pomisliš da nije bilo dovoljno, životna slagalica se već sklopila bolje nego što si ikada mogao da zamisliš.

Kažu da nas deli još pedesetak dana od novogodišnje atmosfere – iako mi ne deluje sasvim tako, osećam da praznični duh počinje da tinja. Da se stidljivo oglašava deo bića koji bi da proslavi svaki trenutak. Koji se neizmerno raduje životu – uprkos svemu ili upravo zbog novo-probuđene prisutnosti usled životnih poteškoća.

A nama se valjda nikuda ne žuri – i, dato nam je dovoljno vremena da naučimo sve što treba.

Naš mali anđele, sada si obučena u svetlost i potpuno slobodna.
Putuj u miru.
Hvala ti. Volimo te.

---

Najdražoj Luni – najboljem prijatelju, najvelikodušnijem učitelju, najdražoj šapici i najvoljenijoj njuškici. Fleknici belih trepavica.

---

[1] Tehnika energizacije u jogi.

[2] Rekao je, ‘Ljudi su rođeni kako bi naučili kako da žive dobar život – poput toga da vole sve ljude i da budu fini, zar ne?’ Šestogodišnjak je nastavio: ‘Pa, psi već znaju kako se to radi, tako da ne moraju ostati toliko dugo.’

---

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava.