Između dve vatre

Osećam da odlazi. Vidim da je na pola puta između ljudi i bogova. Bogovi je dozivaju, a ljudi ne puštaju da krene.

Vidim da teško diše, da je nešto boli i da je tužna. Ranije bi se šunjala po stanu i saplitala me dok žurim na posao. Umela bi da se protrese baš kada na sebe navučem sveže opeglanu crnu haljinu. Znala bi da me razveseli i pozove u šetnju kada mi nije ni do čega.

Sada joj je pogled mutan i šapice spore. Nije joj do igre i rep je spušten. 

Tek ponekad upre pogled direktno u srce. Tek ponekad smogne snage da ti se privije uz krilo. Tek ponekad te obraduje veselim pokretom, mada sve ređe.

Došlo je vreme da usporiš. Da lenjivo dremaš na stidljivom jesenjem suncu. Da dugo šetaš samo oko zgrade. Za mekani zalogaj i mnogo zagrljaja.

Došlo je vreme da odmoriš. Da se odmoriš od ljudskih priča. Od naših žurbi i briga. Od čestih putovanja i velikih planova.

Možda je došlo vreme da te pustimo.

No ipak, sve u nama drhti i steže se. Sanjamo te i čuvamo najbolje što umemo. I ne znamo šta dalje. Ne znamo kako da ti pomognemo. Ne znamo kako da se te zaštitimo od onoga što dolazi. I da li uopšte treba.

Najdražoj Luni – najboljem prijatelju, najvelikodušnijem učitelju, najdražoj šapici i najvoljenijoj njuškici. Fleknici belih trepavica. Dok biješ svoje bitke moje srce kuca za tebe. I ne samo moje, imaš ljubav tvoje porodice koja zahvalno čuva svaki zajednički trenutak. Budi nam jaka i hrabra, budi nam zdrava i vesela još dugo, dugo.
Hvala ti. Volimo te.