Usudite se da zatražite i zahvalno primite

…Jednostavne istine i skriveni blagoslovi

Juče sam posetila južnu obalu ovog rajskog indonezanskog ostrva. Imala sam dva „nezavršena posla“ i osetila sam da je vreme da se zatvori to poglavlje. Želela sam da posetim starog prijatelja i da se sretnem sa sobom u jednom hodočasničkom hramu – uvek je lakše zaroniti u tišinu i pronaći dragulje na svetom mestu.

Završila sam svoju jutarnju praksu, uživala u podučavanju i susretu sa dragim jjudima, zgrabila činiju egzotičnog voća za nervozni stomak, nasmešila se i otisnula na put. Sat i po vrućine i saobraćajne ludnice, nepregledna pirinčana polja i beskrajno plavetnilo. Što se mene tiče, magija se uveliko dešava.

Bio je to divan dan u krotkoj vožnji divljim putevima, u meditaciji, igranju sa talasima i povezivanju na nivou srca.

U povratku se stvari, međutim, nisu odvijale tako glatko. Ostala sam duže u hramu, provela više vremena sa prijateljem nego što sam prvobitno planirala, i dok sam trepnula već je bila noć. Bila sam umorna ali odlučna da se vratim istog dana zbog obaveza narednog jutra. (U nekom trenutku sam čak ulovila sebe kako razmisljam o koka koli ili nekom sličnom piću koje nisam konzumirala verovatno više od 10 godina – možete onda da zamislite koliko sam bila iscrpljena i u potrazi za nekim brzim izvorom dodatne energije). Sve u svemu, čekao me je dug, ne tako poznat put. No, kako stvarno uživam u vožnji, hrabrila sam sebe da to neće predstavljati neki poseban izazov.

Sve je počelo kao još jedna zanimljiva avantura – tu je bila navigacija i pripremljene slušalice za instrukcije. No, kako uvek mora da postoi neka kvaka :), telefon se iznenada i bez predhodnog upozorenja prosto isključuje. Nekoliko puta pokušavam da ga “oživim” ali je očigledno da je baterija potpuno prazna a vreme protiče. Da situacija bude zanimljivija, u međuvremenu nisam naišla ni na jednu benzinsku pumpu i rezervoar je skoro prazan. Ne zaboravimo da se sve ovo dešava u Aziji.

Da stavimo stvari u malo širi kontekst – pre nekoliko godina ovakva situacija bi me verovatno prestravila i preplavile bi me misli o katastrofičnom ishodu. Noć je, autoput slabo osvetljen i maltene prazan. Nemam na koga da se oslonim i svi rezervni alati me polako ali sigurno izdaju. Uvek sam bila željna slobode i ali bih rado prepuštala iniciativu drugima (jer “tako se ponašaju lepo vaspitane devojčice sa Balkana”).

Morala sam da se povežem sa sobom i podesim sa unutrašnjim vođstvom, iznova i iznova, da ostanem smirena i centrirana, da zastanem s vremena na vreme i nađem i upitam slučajne prolaznike za dalje direkcije kad god sam u dilemi kuda dalje. I naravno, kako to obično biva, vratila sam živa, zdrava i bezbedna. Neko će reći – luda sreća- a ja tvrdim – bezuslovno poverenje.

Ovakva i slična, predivna iskustva mi se dešavaju gotovo svakodnevno. Neočekivani susreti, čarobna prepoznavanja i razmene, ali i poneki test vere. Nije uvek prijatno ali je lekovito i blagotvorno. Život nije Diznilend, mirna luka, niti ravna linija. Doći će nam u iskustvo nedobronamerna osoba i naizled nerešiva situacija; izgubićemo voljenu osobu; neće nas svi razumeti i progutaćemo nezasluženu kritiku. Što više svetla, to je veća senka. I nema ničeg lošeg ni strašnog u tome, na protiv. Niko nije imun na iznenadne promene ali je neuporedivo lakše kada situaciju prihvatimo, verujemo i prepustimo se bez oklevanja.

Osetila sam potrebu da podelim ovu trivajnu situaciju i pomalo blesavo iskustvo koje me je podsetilo na značajnu lekciju koja se nenametljivo provukla. Umesto beskrajne analize, razmišlja i premišljanja, potrebno je…
… da negujemo bezuslovno poverenje u sebe, druge i život;
… da naučimo da zatražimo i prihvatimo pomoć kada nam je zaista potrebna;
… da prepoznamo onu suptilnu, jedva primetnu unutrašnu kontrakciju i da promenimo pravac ka ekspanziji.

Mnogi među nama su više nego voljni da prekinu šta god da rade u datom trenutku, i pruže drugim šta god da se traži. A u isto vreme, mi smo ti koji često “pate u samoći” – bez obzira da li je dobrodošla dodatna ruka da zakucate esker ili rame za plakanje. Svodi se na isto. Lako je dati, ali je izazov primiti, zar ne?

U to ime, hajmo da se oslobodimo tvrdoglavosti i ponosa, zastarelih ideja i pogrešnih uverenja o tome da će nas čin traženja pomoći učiniti slabim ili inferiornim, i da prosto zatražimo ono što nam je istinski potrebno. Ne može biti jednostavnije.

Prepoznajte snagu koja leži u samom pitanju i prisetite se – reč je o dvosmernoj ulici, predivnoj razmeni koja je podednako blagoslov onima koji je primaju koliko i onima koji je pružaju.

Pozovite i zamolite Arhanđele, Andele čuvare, Božansku Majku ili Oca, uzvišene učitelje… ko / šta god može da zaobiđe otpor analitičnog uma i da se direktno obrati srcu. Uskladite se sa sobom i ostanite otvoreni i prijemčivi za vođstvo.
A onda – samo verujte. Slepo verujte svom unutrašnjem glasu. Verujte da pomoć stiže. Verujte da je sve unapred uređeno i izrežirano daleko bolje od naših ljudskih zamisli (setimo se – “Ljudi planirau, Bogovi se smeju”). Prepoznajte učitelje u svakome i svemu što se pojavljuje u vašem iskustvu. Pažljivo osluškujte i zahvalno primite ono što vam je potrebno.

Pomoć / odgovor / rešenje uvek dolazi kada se “sklonimo sebi sa puta” i “usudimo” da zatražimo.

Tanah Lot, Bali, Indonezija