Susret sa Dalaj Lamom: putovanje

Danima, ako ne i nedeljama, čitava grupa – do tada potpunih stranaca a potom bliskih prijatelja – osećala je priličnu nevericu i duboku zahvalnost za ukazanu priliku. Danima, ako ne i nedeljama, osećali smo neverovatan mir koji je Lama poput džinovskog talasa odaslao ka nama – svojom prostodušnošću, plemenitošću, altruizmom i dečačkim osmehom.

Dugo su se prepričavale priče i ’nugets of wisdom’ koje smo brižljivo čuvali i štedljivo koristili svaki put kada bi nas život stavio u iskušenje. Znali smo da privremena infuzija svesnosti samo privremeno oplemenjuje postojanje – ukoliko se dobijene smernice dosledno i strpljivo praktično ne sprovode. Dirigentska palica je sada bila predata obično – neobičnom čoveku.

Susret sa Dalaj Lamom, prvi deo

Svakodnevni uvidi ~ životne priče ~ putopisne avanture ~ isceljujući rituali

2017. sam imala priliku da prisustvujem duhovnom skupu u budističkom selu nadomak grada na jugu Indije u kom sam tada boravila i edukovala se. Ono što je priliku činilo posebnom bilo je obraćanje njegove svetosti Dalaj Lame koji je trebalo da održi seriju predavanja o načinima prevazilaženja polarizovanih perspektiva i težnji za integracijom kulturnog nasleđa Indije i Tibeta, kao i o potencijalu za akademski preporod drevnog indijskog znanja – ne samo unutar Indije, već širom Azije. Sve to kroz mudrost i neophodnost saosećanja – kako bismo prebrodili sitne razlike od kojih nesvesno i nespretno pravimo veliki jaz – najpre unutar nas samih. Mada je svaki boravak u Indiji bio beskrajno dragocen, ovaj susret ostavio je dubok trag i doneo veliko učenje kako da uprkos životnim burama koračamo kroz život budni, neokrnjenog duha i ’živih’ očiju.

Formalne pripreme za put gotovo da nije ni bilo. S obzirom na to da smo ranijih godina odlazili u isti kompleks hramova i bezuspešno pokušavali da pored obilaska prisustvujemo sličnim skupovima, na put smo se otisnuli bez velikih očekivanja, radosni što ćemo imati priliku da predahnemo od svakodnevnih obaveza i okrepimo se u uvek umirujućoj atmosferi ušuškanog svetog mesta.

Prethodnog dana smo rezervisali vozača koji će nas kombijem prevesti i okvirno dogovorili susret u pola noći kako bismo u ranim jutarnjim časovima već bili tamo – po mogućstvu pre zore. Čekao nas je put od oko 80-ak kilometara. Pred sam polazak spakovala sam nekoliko osnovnih potrepština i uputila se ka mestu dogovorenog susreta. Prethodna putovanja su me naučila da je i u slučaju pakovanja ’manje uvek više’; da treba biti oprezan ali ne i plašljiv i ne nositi mnogo stvari za ’ne daj Bože’ – jer je sva šansa da će vam zaista i zatrebati. Od svih stvari najvažnija su mi bila dokumenta i kamera bez koje nikuda nisam kretala. Ne samo da je sve bilo živopisno i vredno slikanja, već su se svuda u Indiji često dešavale – bar čoveku Zapada – nezamislive situacije koje samo jednom imate priliku da zabeležite – ako se na vreme snađete. Bio je svakako imperativ ovekovečiti jednu ovakvu avanturu.

Elem, našu ekipu je činilo osmoro ljudi. Neki od njih su već nestrpljivo čekali da krenemo ispijajući čaj sa nekolicinom indusa koji su se u tišini uspavanog grada gromoglasno smejali pozdravljajući svakoga od nas ponaosob. Parkirala sam skuter ispred čajdžinice i prihvatila poziv na čaj. Bio je previše sladak za moj ukus ali me je probudio i ugrejao. Nakon par minuta neobaveznog ćaskanja bili smo spremni da krenemo.

U putu upoznajem Kasiu, devojku radoznalog duha i poljskog porekla koja je u poslednjem momentu odlučila da nam se pridruži umesto svoje cimerke. Nakon što je saznala za protokol za koji je neophodno aplicirati mesecima unapred i činjenicu da niko od nas nema zvanično odobrenje za ulazak u tibetansko selo, Kasiina drugarica je razočarano odustala od putovanja ubeđena da ćemo ceo dan provesti na točkovima bez mogućnosti da, zbog strogih regulativa,  uopšte kročimo blizu nameravane destinacije. Kasia je na prvi pogled delovala mnogo mlađe nego što jeste, i svakako daleko optimističnije od devojke umesto koje je krenula. Brzo smo se zbližile, nastavile da se družimo i po povratku sa putovanja često i lako komunicirale i bez reči.

U selo stižemo baš u svitanje. Kolone su ogromne i vozač nam na slomljenom engleskom govori da mora da se parkira u podnožju ali da ćemo moći da nastavimo put dalje sami bez poteškoća. Polemišemo šta sve možemo od stvari da ponesemo sa sobom i užurbano nastavljamo put. Već je prilično toplo ali smo laganim tkaninama pokriveni od glave do pete.  Usput upoznajemo mlade monahe koji nam sugerišu da ih pratimo kako bismo stigli brže i ušli lakše. Nemamo mnogo vremena za razmišljanje i samo sledimo masu koja se mirno penje beskrajno dugim i uskim ulicama. Celo mesto je okićeno tibetanskim zastavama mira i povremeno se iz daljine mogu čuti zvuci zvončića. Sledimo sve smernice ’naših vodiča’ te se prestrojavamo za njima ka jednom od sporednih ulaza. Tamo nas na dodatnom kontrolnom ulazu čeka nekoliko žena sa leve i muškaraca sa desne strane. Tu je i nekoliko policajaca koji prate masu sa strane. Dvojica ’naših’ monaha im nešto objašnjavaju gledajući u nas i mašući nam da požurimo. Sve se odvija toliko brzo da još uvek ne shvatamo da upravo ulazimo u dvorište glavnog hrama dok nas opominju da moramo sve lične stvari da ostavimo na ulazu. Par trenutaka vlada potpuna panika i negodovanje da se oprostimo od uređaja kojima smo hteli da ispratimo ceo prizor. Shvatamo da time rizikujemo ulazak i prihvatamo njihove uslove. Dajemo svoje podatke i dobijamo legitimacije za ulazak. Naši vodiči nas nasmejano pozdravljaju i rukama pokazuju gde možemo da se osvežimo. Sve je i dalje potpuno nadrealno.

Uskoro sledi nastavak priče. Stay tuned 🙂

Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga. Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti,
podleže kršenju autorskih prava.