Nežno drugarstvo

Svakodnevni uvidi ~ životne priče ~ putopisne avanture~ isceljujući rituali

Pre par godina draga školska drugarica B. mi je kroz smeh prepričala jedno zajedničko popodne. U prvi mah mi je u delovalo kao tuđe iskustvo. Uz tek po koji sporadični obris, polako je izronilo maglovito sećate na, izgleda, potisnuti događaj.

Naime, po povratku iz škole, B. i ja smo se bezbrižno igrale u stanu mojih roditelja. Ako me to osveženo sećanje dobro služi, biće da smo imale sedam ili osam godina. Priča se zahuktava kada je došlo vreme za rastanak. Rasli smo igrajući se u kvartu i kod drugara posle škole, poštujući dogovoreno vreme povratka i obedovanje u krugu porodice. Ipak, svako je imao svoje nestašluke. Priča kaže da se moj ogledao u tome da nisam puštala B. da tog dana ode kući.

Slušajući njene reči, najpre sam se postidela dečije logike i želje da nešto iznudim od drugog nametanjem svoje volje. Sledećeg trenutka mi je cela situacija bila beskrajno simpatična zamišljajući naše tadašnje izraze lica – B. svedenost i moju veselost, okružene razbacanim igračkama. Potom je naišao talas tuge. Ganulo me je dečije nevešto lukavstvo da se produži trenutak, da se nastavi igra, da se pomere granice. Bilo je nečeg dirljivog u nerazumevanju da svemu pre ili kasnije dođe kraj. U naivnosti i idealizovanoj slici stvari, želji za večnim drugarstvom.

Jutros je pomisao na jedno drugačije odvajanje isprovociralo rane boli. Nešto drugačiji životni scenario, no ista misao – ne bih htela da naša Luna ode. A ona, kao da je svakim danom bliža onom velikom, izvornom domu – iz kojeg smo potekli i kojem se vraćamo. Samo bih da se sklupčam pored nje. Tek toliko da je privijem uz grudi i slušam kako diše. Plitko i brzo, u nekom polusnu. Ume to da iznedri detinju želju da nekoga zadržiš trenutak duže. Da rastegneš dan uzduž i popreko; da onjušiš svaki treptaj, da osetiš svaku dlaku dok te sanjivo golica po licu. Ume to da probudi impuls da se zadrži dah; da se sav stegneš i skupiš. Da zahvališ za svaku mrvu olakšanja i da se nadaš dobrom. Da se zaista uvek nadaš dobrom. Da ne dramiš i ne bežiš, već da smogneš hrabrosti i prosto budeš tu.

No ipak, nešto u tebi protestvuje i misli da zna. Da zna bolje od života. Da ima načina da se promeni putanja. Da se uspori proces. Da zadrži život i zaustavi postojanje. Nešto nalik na mamurluk, na neodređenu izmaglicu koja ti polako nagoveštava ono čega, zapravo, ne želiš da se setiš. I sve datosti života kao da se keze pred tobom, zavitlavaju se na tvoj račun. A tebi danas zaista nije do toga. Realno, nikada ti nije do toga, a danas si već dovoljno iznuren od pokušaja da razumeš ono za šta ljudska logika nije stvorena. Da promišlja prolaznost, da razmatra konačnost postojanja. Da sortira utiske i beleži svetle momente jednog nežnog prijateljstva.

I, sva sreća, nešto tiho unutra – izvan razuma i svake borbe, izvan pokušaja da se nešto suzbije ili obuzda – u potpunom je miru. Mudro i nesalomivo. Nema potrebu da se meša jer je već utkano u sve. Nema nameru da povlači, jer je već sve neodvojivi deo svega.

Nema više dremeža, ni one guste magle koja sakriva put. Jaki farovi je nemilosrdno presecaju i osvetljavaju na kilometre pred tobom. Mrak neznanja iščezava i izvesno je, najzad je potpuno izvesno. U tebi se sve lomi i tako prokleto suočen zatičeš sebe kako zuriš u prazno. Kao da je dupla linija pred tobom; nema preticanja, nema zaustavljanja. Ništa drugo nije važno i samo lagano nestaje sa horizonta, kao da staza biva sve uža. Nešto ti grči čelo i steže usne. I tek po koje ulično svetlo zatreperi negde u daljini i najavi po koji trenutak predaha.

Tu noć sam provela motreći na nju i vatru. Na njene povremene trzaje i na peć u kojoj nije smeo da se ugasi žar. Bilo je hladan novembarski vikend, pri kraju već dovoljno neobične godine. Osetila sam na nadolazi novi talas tuge i samo se privila uz nju. Dlaka joj je bila neobično mekana i plava; povremeno je trzala njušku i pogledom proveravala da li sam još uvek tu. Nikuda ja ne odlazim, zlato moje. Tu sam da te čuvam. Tu sam da pokušam da ti se zahvalim za svu ovu ljubav koju nisam ni pretpostavljala da je moguće osetiti. Tu sam. Tu sam. Budi i ti, koliko želiš. Biće dobro. Biće sve dobro. Nije ništa odgovorila, ali sam razumela svaku neizgovorenu reč. 

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava.