Kuda vodi silovita vera

Ili…
Iskustva koja hrane i neguju dušu

Vrelo julsko veče.
Tražim nešto lagano za obući za druženje u gradu. Odgovaram na mailove, uzimam poslednji gutljaj prohlađene kafe, osmehujem se sebi u ogledalu i kažem Luni da bude vesela. Zastajem na momenat  u dilemi da li da krenem bajsom. Pomišljam – treba dotaći vrele gradske ulice, želim stopalima da poljubim zemlju. Krećem. Zaključavam, stavljam slušalice i skakutavim korakom idem ka gradu.

Predivno veče u Nišu. Mirno, opušteno, uz neki razigrani ritam, lepršave teme i miris entuzijazma. Slatko iščekivanje. U vazduhu su priče o nekim lepim putovanjima, nove prilike, poznanstva i neke sočne životne avanture.
Spremna sam.

Nalazim se sa starim, dobrim drugom.
Napravili smo dogovor. Davno, baš davno. I ne sećamo se više toga. Da se sretnemo, upoznamo, s vremena na vreme prepoznamo, da rastemo zajedno. U detinjstvu, i u odraslosti. Da otkrivamo i uživamo. Da nerviramo i bolimo jedan drugog, i učimo se beskrajnom strpljenu, razumevanju i ljubavi. Da me nauči da delam kada neću, i da ga podstaknem da oseća kada bi da dela. Da me podseti koliko vredim, da ga „ubedim” koliko može. Da me vodi kada sam slepa, i da mu vičem kada je gluv.
Sedamo u jednu od bašta; nad nama baldahini i vedro letnje nebo. Maštamo o dalekim, egzotičnim destinacijama i ugovaramo odlazak na neki od lokalnih muzičkih festivala. Konstatujemo kako smo se poslednjih godina previše uozbiljili, zaronili u naše profesionalne uloge i zaboravili da se igramo. I kako je krajnje vreme za neku veselo razmrdavanje. Klimamo glavom i smejemo se.

Veče nas lagano navodilo na temu izbora. Onih finih, čarobnih, osnažujućih izbora o kojima svi rado pričamo, ali ih neretko nerado primenjujemo u svakodnevnom životu. Naime, oboje smo već godinama često bili nezadovonjni životom u Srbiji i birali načine i poslove koji nam mogu pružiti više mogućnosti za putovanja. Da budemo bolji za sebe i druge. Prema sebi i prema drugima. Kako volim da kažem – da unesemo više svetla u ovaj grad i vlastite živote-.
Jer, ako ništa drugo – putovanja uvek oplemenjuju život i donose nova iskustva. A iskustva hrane i neguju dušu. La fin. Za početak makar i kratko iskusiti tu slobodu negde van, okusiti i omirisati nešto preko praga. Preko granice onoga što mislimo da možemo. Uz paralelno nastojanje da se pobrinemo za sebe iznutra, težili smo nešto drugačijem životu od onog kakav „ovde“ dominira. I često, pomerali rokove koje smo sami sebi zadali oslanjajući se, svaki put, na sve smešnije izgovore. Klasika 🙂
Jer je lakše ne preuzeti odgovornost.
Jer smo naučeni na nemoć i životnu poziciju koja se legitimno buni, negoduje i patetiše,
jer – Bože moj, ne zavisi mnogo toga od nje.
Jer nije pristojno i lepo i vaspitano talasati.
O, ne.

Jer smo u više navrata okusili
taj fenomealni talas one istinske slobode,
nakon čega više ništa nije bilo isto.
I ni jedan izgovor održiv.
I svaka kolotečina sputavajuća i teskobna.

Da se razumemo.
Izbor.
Moj. Tvoj.
Naplašeni izbor uma. Veseli izbor duše.
Jer mu treba sigurnost. Jer traga za novim iskustvom.
Jer ne može bez kontrole. Jer se napaja na izvoru radosti.
Univerzalno ljudsko iskustvo.
Tiha molba duše tokom boravka u ovom fizičkom telu.

Ako sam ovde – to je zato što sam odabrao biti ovde.
Jer dobijam nešto što mi je možda važnije i vrednije od onoga što moj um misli.
Ili možda dopuštam strahovima da oblikuju moju realnost.
Hm, možda im (ne)svesno dajem moć, pravo glasa i prostor da pijanče i luduju.
Jer želim biti dobar i fin, i to pokazati i dokazati sebi i drugima.
Jer je tako zastrašujuća neizvesnost,
iako je moj duh već stigao tamo negde,
gde stvarno treba biti,
milenijumima pre svesnog mene.

A onda se upali lampica i zaplovi neka iznenadna hrabrost.

Ne bez straha, već uprekos njemu.
Jer je normalan, prirodan, i u biti ima dobru nameru.
Osluškujem, osećam, odričem se sumnje, pesimizma i kukavičluka,
I biram sada da se osećam dobro, da se menjam, da se prepustim i zaplovim životom.
Svesna odluka i svesno delovanje.

Učili smo se kako da pružimo sebi podršku
kada nema nikakvog spoljnog ohrabrenja.
Kako da verujemo unutrašnjem osećaju
da prepoznamo nevidljive pomagače,
pružimo ruke i primimo darove.
Da skočimo i kada se sigurnosna mreža nikuda ne naslućuje.

Da pružimo sebi ono što očekujemo od drugih.
Da se oslobodimo misli o nedostatku, oskudici i nemogućnosti
koja tako dugo i učmalo tumara našim umovima.
Nikada dovoljno vremena, para, ispiracije, ideja, podrške, ljubavi.
Cvrc.
O, da.

Da verujemo. Tako snažno i silovito.
I kada kritičari i samozvani mudraci prognoziraju katastrofu.
Da se usudimo,
preskočimo taj početni otpor i uronimo u novo iskustvo.
Da krenemo “putem leptirića”.

Bila je to jedna divna, iskrena i duboka razmena. Isceljujući razgovor u kome svaki strah gubi svoju snagu onog momenta kada se izgovori, podeli, konkretizuje. Postavljanje stabilnog temelja kome ćemo se po potrebi vraćati kada naslutimo da sumnja ili nestrpljenje narušavaju odlučnost.
Kada dopustite sebi da budete otvoreni i emotivno razgolićeni pred drugim ljudskim bićem,otpustite kontrolu i samo čekate da -to nešto- prostruji i desi se – kroz vas. Kada su uključena sva čula, svi tanani osećaji, i kada pažljivo percipirate svakom ćelijom. Kao da nešto važno i uzbudljivo treba da se desi.

Rastajemo se tako ohrabreni i poletni.
Moving forward fearlessly.
(uh, što volim tu reč, taj koncept, takav život)
U nove pobede.
U nova iskustva.
I sasvim očekivano i logično – nove testove – jer nakon svake mentalne odluke, život kaže – hajde mi ti sad pokaži koliko zaista veruješ u to, koliko mi stvarno veruješ, koliko si spreman da živiš ono što tako lepo i slatko pričaš.
Izađi iz uma i pretoči SADA uvid i spoznaju u životno iskustvo.

Sledi nastavak…
“Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i “komplikuje” stvar”

Slika preuzeta sa: https://www.placestogoandpeopletomeet.tumblr.com/?from_navigate=true

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava.