Postepeno osnaživanje – suočavanjem

ili

Je l’ ide, beše, vinyasa između?

Po povratku iz Indije zatekla sam novu neverbalnu komunikaciju između kolege i ljudi
koji su posvećeno dolazili na aštanga časove tokom jezivo hladne zime.
Uočila sam par pogleda, neku stidljivu mimiku, i naglu promenu držanja kod njih
u njegovoj blizini. Autoritativno, a opet sa puno blagosti i dobronamernosti. Bila mi je
simpatična dinamika koja je postojala između njih jer je ono neizgovoreno bilo
najvažnije, i dešifrovanje tih signala prelepa razmena.

Prepoznavala sam u svom iskustvu takvu komunikaciju u odnosu sa učenicima,
ali i mom odnosu sa učiteljima – pokušaj da uradiš kako treba, da ne odustaneš,
da budeš najbolja moguća verzija sebe, ili makar da izbegneš kritiku i opomenu.

Elem, u njegovom prisustvu dešavale su se mahom tri stvari – stopala bi automatski
iz opuštenog položaja ušla u fleksiju, kičma bi se za tren oka ispravila
a ramena spustila, iiii… dogodila bi se VINYASA! Aleluja!

Tokom svih ovih godina posmatranja drugih i sebe, stekla sam utisak da se vinyase doživljavaju kao najzahtevniji element prakse. Ženama nedostaje snaga, muškarcima manjka fleksibilnost, a svima nama malo izdržljivosti, upornosti i fokusa koje iziskuje ne bi li se korektno izvela. Tragajući za načinima kako da motivišem i sebe i druge, počela sam da shvatam kako odustajanjem od vinyase osnažujemo postojeće slabosti zbog kojih smo zapravo tu. Nešto poput nenamernog uzgajanja korova. Nesvesno ugađamo rđavim tendencijama iza kojih se krije inercija, letargija, lenjost. Snaga, mudrost i iskustvo neće doći kroz preskakanje, zaobilaženje ili večitu potragu za prečicama, već isključivo kroz suočavanje, prepoznavanje slabih tačaka i pronalaženje odgovarajućih načina za njihovo prevazilaženje. Postepeno osnaživanje – suočavanjem.

Šta je, zapravo, vinyasa?

Vinyasa potiče od sanskritske reči koja u doslovnom prevodu znači veza, povezanost, te se može interpretirati kao sinhronizovanost pokreta sa dahom. Pored detoksicirajućeg efekta, energizije i revitalizije celo telo, održava njegovu toplotu i dobru prokrvljenost kičme, i neminovno pojačava usresređenost uma kroz svesno i aktivno spajanje daha i pokreta. Svaki dah se računa, svaki pokret se broji.

“The Vinyasa are all like beads, Choreographed breath/body movements, all to be counted and meditated on and it is the students requirement to learn this Counted method as a mantra for their own personal practice.”
John Scott

Za potrebe objašnjenja, u tekstu koji sledi ograničićemo vinyasu na tri ponavljajuće, prelazne pozicije koje čine esencijalnu komponentu svakog Pozdrava Suncu, i kasnije se izvode između svakog položaja, a sastoji se od: Chaturanga Dandasane (štap), Urdhva Mukha Svanasane (pas sa pogledom na gore) i Adho Mukha Svanasane (pas sa pogledom na dole). U njima se odmaramo i istovremeno pripremamo za sledeći položaj ili niz položaja.

Krenimo, najpre, od fizičkog aspekta. U pogledu adekvatnog pozicioniranja kičme, vinyasa nam vraća korektno poravnanje i stabilnost (kičmenog stuba, trupa) uz naizmenično izvijanje tela napred i nazad, sva potrebna minijaturna podešavanja, i konstantnu promenu položaja glave i karlice. Glava i vrat, i donji deo leđa, kao najpokretljiviji delovi kičme, su i najdelikatniji jer su obično nedovoljno snažni kako bi podržali tu naglašenu mobilnost. Još jedan razlog više za njihovo jačanje. Težimo ravnomernom pokretu – izvijanju kroz celu kičmu.

Svaka vinyasa nam pruža priliku da se iznova ukorenimo, stabilizujemo, regulišemo disanje. U položaju psa na dole važno je da ne zaboravimo na jednak pritisak oba stopala, na jednak pritisak obe šake, na jednaku raspodelu težine između nogu i ruku. Sama. Samastitihi. Sama Vritti. Izjednačenost. Izbalansiranost. Tada vladamo sobom.

Ovo posebno dobija na značaju kada uzmemo u obzir skok koji sledi – pronalaženje dobrog temelja i stabilnog oslonca pre ulaska u sledeću predviđenu poziciju. Za trenutak zastajemo i dajemo malo vremena tkivima i meridijanima da povuku i upiju efekte završenog položaja, i da se time postepeno pripreme i naviknu na novi oblik. Stabilizacija pre nove akcije.

Svako podizanje i oslanjanje na šake, što je neophodan korak pri izvođenju vinyase, navodi nas na promenu fizičkog i energetskog fokusa – naknadno se ukorenjujemo kroz ruke, komuniciramo sa zemljom kroz snažan pritisak cele površine šaka (dlanova i prstiju), i iznova budimo karlično dno i (energetski potentnu) stomačnu regiju neophodnom aktivacijom energetskih ključeva (Mula Bandha, Uddiyana Bandha).

Trudimo se da ne radimo ni više, ali ni manje od onoga što možemo. Ali da činimo.

Odličan primer – Pick up and jump back with Maria Villella:

Ovakva dinamika ashtanga prakse testira fokus i osnažuje nas tročlanim nizom koji se iznova i iznova ponavlja. Daje nam priliku da se mentalno resetujemo, energetski fino podesimo, da promenimo fokus dok menjamo stranu. Da prevaziđemo inerciju (u joga terminima – tamas) i da na čudesan način integrišemo polarnosti (statično i dinamično, udah i izdah, desno i levo…).

Ne potcenjujmo moć daha.

To meko pretapanje i vezivanje položaja traži da budemo potpuno prisutni i usresređeni. Testira našu sposobnost da istrajemo, da posmatramo okruženje na drugačiji način, da se naviknemo na promenu i ne vezujemo preterano za rezultate. Da verujemo dahu i da se na njega oslonimo kad je teško. Da se podignemo i nasmešimo posle pada. Da letimo i učimo kao deca. 🙂

Ovakav pristup vrlo jasno odražava naše svakodnevne navike, mentalne obrasce, uobičajeni (i često ograničavajući) misaoni repertoar  – ne mogu, nisam dovoljno dobar/ra (u svim finim varijantama – jak/a, fleksibilan-a, …nije ovo za mene, nisam ja za ovo), ili iskrivljen podsticajni unutrašnji govor (kad on može mogu i ja, vidi mene – ja to mogu bolje, pogledaj šta ja mogu – a ti ne…). Dopuštamo da nam praksa bude objektivno ogledalo uobičajenih navika, pokazatelj svakodnevnih vrlina i mana i nastojimo da uočimo u kom aspektu života nam je potrebna snaga, gipkost, odlučnost, strpljenje, sabranost, neustrašivost – koje gradimo na prostirci. Najzad, na nama je da prenesemo kvalitete koje stičemo u praksi na svakodnevni život.

“Asana practice is for 2 hours. Yoga practise is for 24 hours.”
Sharath Jois

Naravno, ne treba izgubiti iz vida da naša priroda i trenutni životni kontekst značajno određuju i oblikuju našu joga rutinu. U tom smislu, ukoliko već imamo užurban život, snažan ritam koji nam ne dozvoljava da stanemo i predahnemo, potpuno je normalno i prirodno da želimo mirnije okruženje, sporije kretanje, duže zadržavanje u pozicijama, manje znoja i rashlađujući efekat.

Izbor je svakako na nama, samo treba pojačati opreznost, biti iskren i svestan samoinicijativno unešenih promena. To se, takođe, odnosi na upotrebu rekvizita (poput blokova, traka) kojima se doduše, iako nisu deo tradicionalnog aštanga pristupa, ne može poreći korisnost: bili su potrebni u nekoj fazi vežbanja, ali je vrlo diskutabilno da li su i dalje ili ih samo koristimo pod uticajem navike, dok nas zapravo ograničavaju. Mi smo ti koji stiču benefite i ne treba da nas čudi ako oni budu sporiji ili umanjeni nakon svih modifikacija koje smo uneli. Konstantno povlađivanje sebi nosi određeni “rizik”, umanjuje terapeutske efekte, udaljava nas od suštine i dugoročno gledano – skuplje košta.

Nema prostora za ljutnju ili zameranje – bila sam tu, bilo je teško. I dalje je, mnogo manje nego pre. Danas sam zahvalna za sve trenutke kada me je učitelj podsećao na vlastitu snagu ne dozvolivši mi da zabušavam. Da odustanem. Ne zato što je imao pravo i priliku da me opomene, već zato što je bilo i jeste za moje najviše dobro.

Nekada je potrebno da nas neko podseti da možemo sve to.
Naravno da možemo.
I niko drugi ne može, neće i ne traba to da uraditi umesto nas.

Namera teksta nije kritika ili nametanje ideja ili vrednosti. Reč je o nastojanju da se
podeli perspektiva nekoga ko je već neko vreme na tom istom putu i ko se trudi da
motiviše, podrži, razume i ponudi načine za prevazilaženje eventualnih poteškoća.