Jedinstven i ujedinjen život ~ prvi deo

Danas je jedan od tih dana o kojima maštam od detinjstva. Ništa glamurozno, ‘samo’ osećaj potpune slobode i velika odgovornost. Drugim rečima, odrasli život. Onaj, u kojem se svesno odričete privida sigurnosti nakon što ste rešili da ipak krenete napred – uprkos svemu, ili upravo zbog toga. Da podržite sebe i odvažno iskoračite, pa ako je vaše – krenuće vam u susret. Nekada potpuno sami, nekada okruženi neverovatnim, zaista neverovatnim ljudima.

Pred put

Nekoliko različitih tema skockanih u jedan dan. Svaka u svoje vreme ulazi, seda, pijucka svoju porciju čaja, gutljaj po gutljaj, kap po kap. Sprema se, odlazi i ostavlja me da malo predahnem. Da ćutim i gledam u sunce. Da operem šolje i pospremim kuhinju. Da promenim posteljinu i prostrem novu turu sveže opranog veša. Da se ponovo umirim i produbim dah. Da odgovorim na mailove, zatvorim kofere i spremim se za posao.

Petak. Massive attack u pozadini, ‘Rush minute’ on repeat. Podseća me na jedan period života na Tajlandu, bezbrižne dvadesete i jedno divno prijateljstvo. Neočekivani susret, radosno prepoznavanje doslovno od prvog trenutka i veliko prijateljstvo. Umele smo satima da čavrljamo uz ove zvuke, da se smejemo i maštamo i pravimo plan za naredni dan.

Danas je jedan od tih dana o kojima maštam od detinjstva. Ništa glamurozno, ‘samo’ osećaj potpune slobode i velika odgovornost. Drugim rečima, odrasli život. Ali ne onaj odrasli gde nešto radimo i gunđamo sebi u bradu jer ovo, jer ono… Ne onaj gde bi smo svašta želeli ali ovo, ali ono… Već onaj u kojem se svesno odričete privida sigurnosti nakon što ste rešili da ipak krenete napred – uprkos svemu, ili upravo zbog toga. Da podržite sebe i odvažno iskoračite, pa ako je vaše – krenuće vam u susret. Nekada potpuno sami, nekada okruženi neverovatnim, zaista neverovatnim ljudima. Gde se nikome ne pravdate, ne tražite dopuštenja, samo zahvalno prihvatate blagoslove. Onaj, u kojem se svesno odričete da okrivite bilo koga ili bilo šta, uključujući i sebe. Nežno, uvek nežno i odlučno.

Nekada je negovanje sebe podrazumevalo neke duge i skupe rituale. Danas znači da se postaram za sebe blagovremeno, pre nego što me nešto opomene, unapred. Da, kad god mogu, odem na spavanje sat ranije i probudim se sat kasnije. Da zakažem susret sa dragim ljudima – danima, nekada i nedeljama unapred.

Da zakažem susret sa sobom, svakodnevno.

Da se Sadhana ne mora i ne podrazumeva, već da se svako jutro svesno bira. Baš kao i partner, prijatelji, posao. Svakodnevni svesni izbori i lekovite pauze.

Da dugo sedim kraj reke, bez knjige, bez muzike. Da se igram sa psom duže i više nego što smo navikle. Da ugodim sebi i da tako ‘nahranjena’ bez povoda nečim lepim iznenadim dragu osobu. Da pošaljem neko ljubavno pismo. Makar i jednu rečenicu. Da ponudim pomoć kada je potrebna. Da ponudim svoje prisustvo kada stvarno imam šta da pružim.
Da potražim šta god ne mogu sama i dostojanstveno dočekam tuđe darove. Da prihvatim maminu pomoć kada predlaže da ode na pijacu umesto mene.

Da se odmorim, stvarno odmorim, okrepim u prirodi, u zagrljajima, u toploj kupki.
Ne iz hira ili radi luksuza, već da se uvaži ono najtananije.
Iz ljubavi prema životu.

Ko će, ako nećemo mi?

Danas to znači da se spakujem dan ranije, manje i jednostavnije no što navika nalaže.
Da odložim vodiče, mape, karte i dokumente, i odem do cvećare na uglu. Da me dočeka buket kad dođem sa puta.
Da ušuškam stan da bude mekan i mirisan. Ne savršeno uredan, ne vojnički pospremljen. O, ne. Samo toplo i fino, onako, kako pred Božić. Kao da dočekujete najdražeg gosta. Jer, zapravo, dočekujete najdražeg gosta.

Želim da produžim ovaj trenutak, da ga rastegnem i zapamtim do detalja.
Čeka me put. Čeka nas put. Prvi put nakon dvadeset i kusur godina idemo negde zajedno. Roditelji, sestra i ja. Toliko godina sam ih gnjavila da putujemo češće, duže i dalje nego što smo mogli. Toliko godina sam se borila za samostalnost i odbijala da im se pridružim. Toliko godina sam putovala sama, baš na ta česta, duga i daleka putovanja o kojima sam od malih nogu sanjala. Oplemeni to srce, navede na neki drugačiji rast i zrenje. Ali i umori čoveka to nedostajanj, znate. Ovog puta ponovo idemo nekud zajedno.

A pakovanja? Pakovanja su uvek bila moja stvar. Nije važno šta se nosi i gde se ide, važno je da život upravo raste uzduž i popreko. Da se obogaćuje nekim novim iskustvima, nekim divnim novim licima; da se polira hrabrost i dresira strah. I da se vreme provodi u zagrljaju. Jedini vredan način da se istinski proživi ovo slatko ovozemaljsko iskustvo, ako mene pitate.

Uskoro sledi drugi deo priče.

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti,
podleže kršenju autorskih prava.