Valja se nečega i odreći

životne priče ~ putopisne avanture ~ isceljujući rituali

 

Otvaram oči i pokušavam da se orijentišem. Još uvek je mračno i čini se da sve spava. Po koji snop crvenog svetla negde u daljini. Protežem se i osmeh mi mami sećanje na sinoćne dogodovštine. I odmah zatim, nadvija se misao da treba pospremiti stan. Ne znam otkud taj gunđavi ton ali biram da mu se samo dobronamerno osmehnem. Nakon dirljivog poslovnog susreta nastavilo se privatno druženje. Skupila se mala grupa odabranih ljudi, otvorila srca i po koju flašu vina, i utonula u razdragane priče i nežne zagrljaje. Još uvek osećam njihov prisustvo i biram da sačuvam tu slatkoću, da zahvalno podignem svaku stvarčicu i strpljivo prebrišem svaki sud.

No, jutarnji rituali imaju primat. Godinama unazad, zapravo već celu poslednju deceniju, duhovna praksa je nešto čemu posvećeno pristupam svakog, ali doslovno svakog jutra. Dugo je bila voljno usvojena obaveza, već duže vreme je svesna potreba. Život u Indiji učinio je da to bude životna odluka koja se poštuje i ne menja. Iako prilično radikalan potez, tamošnje ustajanje u pola noći radi Sadhane[1], promenilo je moj pogled na vreme, dnevni raspored i životne prioritete. Mada nisam sigurna da li je to najbolji i jedini način za sve ljude, ta rana iskustva zaista su imala neki poseban ukus. Utemeljila su drugačiji životni stil, tražila mnogo što šta i za uzvrat pružala neverovatne spoznaje, doživljaje i preobražaje.

Mogu slobodno da kažem da se kvalitet života mogao meriti kroz prizmu poštovanja vremena i načina buđenja. Kako radimo jednu stvar – tako radimo sve stvari, zar ne? Svaki put kada bih pokušala da nešto sakrijem od sebe, da ga odložim, odbacim, prebacim na neki drugi prostor i vreme, jutro bi bilo onaj najhrabriji prijatelj koji vas otvoreno suoči i kaže sve što je potrebno da čujete.

Možda se baš ta slika ne prikrada sasvim slučajno ovog jutra. Eto, iskreno priznajem da za ovih 30 i kusur godina nisam još čula da je neko vezan za pasoš kojem polako ali sigurno ističe rok trajanja. Nije to poput ovih modernih ambalaža koje se ne menjaju godinama. Ovaj moj je sav okrnjen, išaran, izlupan i ispečatiran sa svih strana. I nekako besprekoran, bogat, i šaljiv i ozbiljan. Šarmantan i ponekad stidljiv pred grupom stranaca iz Zapadne Evrope.  Komunikativan i dovitljiv. Koketira sa svakom torbom i uporno odbija da stane u džep. Nekad voli da se sakrije i ćuti i ozbiljno me isprepada. Nekad odbija da krene nazad i nalazi čudne načine da ostane.

I mada sav pohaban, ima neku simboličnu vrednost. Neku crtu odraslog života, emotivne zrelosti i finansijske samostalnosti. Nosi određenu potvrdu ispravnosti – da nije bilo uzalud, da je bilo vredno rizika… da je moguće… da nije uvek potrebna saglasnost drugih… da je slušati srce sasvim OK. I više nego OK.

Baš tih dana odlučila sam se na jedan poduhvat koji je imao za zadatak da na korektan način, inspirativnim i edukativnim sadržajima ohrabri jednu divnu grupu žena. Da im pomogne da donesu istu odluku, usvoje promenu, steknu uvide i preoblikuju svoje životno iskustvo. Nedeljama sam radila na programu, pažljivo birala svaki korak i reč, i nekoliko dana pred početak počele su da se pojavljuju sumnje. Da šuškaju iznutra, navode na neke nekorisne poteze i stvaraju čudnjikavu mučninu kad joj nije vreme. Znala sam taj glas. Znala sam da moram naći način da ga prevaziđem pre nego što me proguta. Nije se on samo ticao dileme u vezi radne sposobnosti u vreme kada severna hemisfera još drema. Bio je to onaj stari, nefunkcionalni strah pre upuštanja u nešto novo, drugačije, veliko i značajno.

Elem, tog dana, nakon prakse, sređivanja, šetnje psa i po kojeg posla u hodu, imam zakazan termin za novi pasoš. Parkiram se u blizini i zadihana ulazim u lokalnu poslovnicu. Manja grupa ljudi strpljivo čeka. Skidam rukavice, isključujem telefon, preturam po torbi. Nekoliko minuta kasnije razglas kaže da se vreme zaista strogo poštuje. Pozitivno sam iznenađena i nekako mi je baš drago da stvari napokon počinju da funkcionišu i kod nas. Možda nismo samo uvezli mc donald’s-e i kojekakve konzumerističke ideje surovog kapitalizma, stigao nam je i  bonton i lepi maniri iz dalekog sveta.

Prolazim uskim hodnikom do kancelarije. Tamo me čega jedna sredovečna teta, nekoliko njenih kolega i bračni par sa malom devojčicom koja odbija da se slika. Svi su lepo raspoloženi, šale se i međusobno dobacuju. Sedam za njen sto i pohvaljujem tačnost. Pozdravljamo se i šalimo. Poen za ostanak u zemlji. Uzima dokumentaciju, proverava bazu podataka. Javlja se na poziv i kaže kako je sin tera da bez čekanja uvede nekoga čije čak ni ime ne zna. Poen za odlazak van zemlje. Ulazim u kabinu, sklanjam šiške. Potpisujem se i dobijam uputstva za podizanje novog dokumenta za sedam dana. Lako i jednostavno, pomišljam. I odmah zatim, pokušavam da se prisetim nedavnog razgovora sa drugom o tome koliko vremena je potrebno da se dobije holandsko državljanstvo. Naslućujete gde ide naredni poen.

Smejem se za sebe, zahvaljujem i idem u dan.

Treba se čovek odreći nečega. Ne da bi stiglo nešto novo, bolje, sjajnije – već zbog one prirodne neophodnosti oslobađanja dotrajalog, onoga što je poslužilo svrsi i što prosto više nije vaše. Što vam suštinski ne pripada, ma koliko se grčevito držali. Što vas nikuda neće odvesti, ma koliko dobru priču stvarali promišljajući razloge da ga ipak zadržite.

Čemu je u vašem iskustvu istekao rok?
Čega ste vi spremni da se odreknete?

 

[1] Sadhana – meditativno – kontemplativna duhovna praksa, posvećeno učenje, predano delovanje u pravcu sveopšteg boljitka

 

 

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti,
podleže kršenju autorskih prava.


Categories: Yoga lifestyle

Post Your Thoughts