Biografija jednog putovanja ~ Stairway to heaven

Nisu to bile ni obične uspavanke već najneverovatnije priče o Shintu hramovima okruženim ruševinama Hirošime, Teslinom spomeniku kraj gromoglasnih Nijagarinih vodopada od kojih staje dah i zbog kojih “vredi preći pola planete“,  sočnom, lepljivom kari pirinču i potencijalno otrovnoj Fugu ribi koja se služi i degustira na vlastitu odgovornost; priče o obilasku statue džinovskog sivog Bude u Kamakuri, nepreglednim univerzitetskim kampusima i divljoj prirodi Severne Amerike, o super brzom Shinkansen vozu na putu do Kjota, istraživačkim projektima koji su ujedinjavali ljude sa četiri kontinenta i iz ko zna koliko nacija… zagađenom životu Hong Konga i beskrajnim nizovima uličnih štandova masne hrane.. i svih ostalih pejzaža i sećanja koje je otac delio sa poslovnih putovanja kada nije mogao da nas povede.

I danas se sećam maštarija o nekim dalekim predelima, svetlima velikih gradova, iskustvima u nekom drugom, nedokučivim svetu i njegovim mirisima i jezicima… O velikim prostranstvima koja imaju moć da se uvuku u svaku priču za laku noć.

Celo moje detinjstvo bilo je obojeno takvim dogodovštinama: pričama o nekim ozbiljno-neozbiljnim ljudima, o velikim naučnim otkrićima u “space shuttle“ laboratorijama i nestavrnim predelima naše planete.

Pokušaji da se rekonstruišu slike i ožive sva ta mesta budili su uzbuđenje, oduševljenje, nedostajanje, ponos, nevericu.

Nije to bilo sasvim obično detinjstvo.

I nije to bila sasvim obična zemlja za neko prosečno iskustvo odrastanja. Roditelji su često bili zabrinuti neizvesnošću svakodnevice, a deca osećala njihov strah i sveopštu napetost; većina nas je rasla na nostalgičnim sećanjima o nekadašnjoj Jugi i učestvovala u eksperimentalnim nastojanjima da se uvezu vrednosti zapadnog drustva… U markete, škole, novogodišnjom rasvetom okićene ulice.

I nevine igre u kraju i ispred zgrade, trčanje u beskraj i žmurke širom otvorenih srca dok majke s prozora ne pozovu na večeru.

Jednostavan život.

I tek poneki, neočekivani televizijski prilog o ljudskoj surovosti, borbi u ime nečega, čini se, važnijeg od života… O nagoveštaju kolektivne bezizlaznosti.

 

Tako je to bilo.
Ili se bar tako pamti.
Maštanja su bila najudobnija skrovišta od sumornih priča o nedaćama jednog naroda.

 

Dvadesetak i kusur godina kasnije, stojim na uglačanim pločicama nepreglednog aerodroma, 11 hiljada kilometara daleko od onoga što poznajem kao dom. Tufnasti ranac, teksas jakna, pohabana knjiga i ručni prtljag. Tranzit. Pauza između dva leta. Sleteli smo 15 minuta ranije ali je i dalje knap.
Pitam se ‘šta’ me je tu dovelo. Ili, u originalnoj verziji, ono poznato – šta mi je sve ovo trebalo.

Rešila sam da batalim svoje male planove i da se prepustim životu.
I pitam se otkud ovde.

Neposredno pred taj put stiže mail koji me ljubazno obaveštava da je jedan od letova pomeren unazad. Nude se dve opcije – da zadržim kartu uz rizik da se propusti let zbog kratkog vremena između sletanja i poletanja (svega 40 minuta), ili da se otkaže i pronađe drugi, vremenski adekvatniji let.

Dan provodim u pakovanju i traganju za opcionom rutom – ideja o direktnom letu do željene destinacije otpada, traži se bilo koja, iole razumna alternativa.

Ponedeljak veče. Naredni pristojni let je u subotu kada bih uveliko prekoračila dozvoljeno zadržavanje u zemlji sa stranim pasošem. Konsultujem vidljive i nevidljive prijatelje i donosim odluku da okušam veru. Učiniću sve što je do mene, nastojaću da pametno iskoristim svaki minut i da se ne ustežem da pitam službenike i putnike da se čekiram bez čekanja. ‘Programiraću se’ na najdivnije razrešenje, pa kako bude.

Ubrzo nakon što je odluka donesena, saznajem da je u pitanju avio kompanija koja funkcioniše po principu ‘point to point’, jeftinijoj varijanti putovanja koja ne nudi opciju povezanih letova. Drugim rečima, prtljag mora da se preuzme posle svakog leta i da se iznova preda / čekira.

Magija putovanja.

Toliko neverovatnih stvari se na njima događa, da skoro ništa više ne deluje kao nemoguće.

Neke stvari su nepojmljive umu. I naš verbalni repertoar ponekad siromašan kako bi se istinski dočarala pojedina iskustva. Jedna od tih neopisivih kategorija je magija vere koja nam otvara neka nevidljiva vrata, vodi nas nepoznatim putevima i brine da budemo tamo gde je potrebno.

 

Narednog jutra prijateljica mi pomaže da izmerimo prtljag kako bi se izbeglo svako dodatno zadržavanje u putu.
Šalimo se kako je sada vreme da se primene svi magični alati.

Vozi me na aerodrom i lagano se rastajemo.
Zagrljaj i zahvalnost.
Pomišljam kako sam ‘tamo’ ponovo ostavila pola srca.

Podsećam sebe da se uzemljim i stabilizujem pre no što se otisnem na novu avanturu.

Stojim na uglačanim pločicama nepreglednog aerodroma; tufnasti ranac, teksas jakna, pohabana knjiga i ručni prtljag. Tranzit. Pauza između dva leta. Sleteli smo 15 minuta ranije ali je i dalje knap.
Preda mnom je reka ljudi. Prilazim putnicima koji su stigli pre mene, smireno objašnjavam situaciju i molim ih da mi ustupe svoje mesto. Ljubazni su, predusretljivi i pomažu mi da preuzmem prtljag koji stiže svega nekoliko minuta potom. Smešim se, zahvaljujem i nastavljam maraton.

Trčim nazad do check-in šaltera i relativno lako nalazim sledeću stanicu. Prilazim službenici pokazujući joj vreme leta. Na tečnom engleskom mi govori da ne brinem i da ću stići. Podiže jednu od traka kojima su ograđeni dugi “zmijoliki” redovi i rukom mi pokazuje direktan put ka narednom šalteru.

Ispred mene je jedan simpatičan poslovni čovek, a ispred njega skoro albino, svetloputi, mlađi par. Pitam prvo starijeg gospodina – smeši se i klima glavom, dok se ovo dvoje samoinicijativno sklanjaju ustupajući mi mesto.
Dobri ljudi su svuda oko nas. Uglavnom tihi i neprimetni. Nemamo tako izraženu kulturu širenja stvari koje nisu posebno dramatične, te dobra dela ponekad prođu nezapažena. No, bitno da ih ima.
I lepo je da se o njima priča.

Prilazim pultu. Izbacujem lap top, skidam sat, kaiš, šnalu.. Uz osmeh objašnjavam da nemam vremena za objašnjavanje i da računam na njihovu pomoc. Smeju se i “puštaju me”.
Stavljam sve nazad u ranac i trk trk trk do izlaza B24.

Sada već možete da pretpostavite da je to onaj najdalji, iza sedam gora, iza sedam mora, na drugom kraju aerodroma, niz stepenice, iza ugla, kroz kolone i šareni ljudski mravinjak.

Nekim čudom stižem i ispred mene su dva putnika i dve službenice. Prolazim kontrolu, smejem se i znojim i uskačem u bus koji vodi do tih čuvenih uzlaznih stepenica.

Stairway to heaven.
Ili ti – nazad u rodni kraj. 

Sve što je, iz ljudske perspektive, moglo da pođe naopako – pošlo je.
I sve što je moglo da izađe na dobro, dogodilo se.
Divna slagalica.
Ono o čemu se godinama sanjalo se upravo događa.
Božansko vreme, božanski način. 

.

.

Za one dane kada nam “nevolja” zakuca na vrata… Da se setimo zašto smo tu, da prepoznamo i izaberemo veru u svoju istinu. Ne moraju da nas razumeju i ne moramo da objašnjavamo. Dovoljno je da se proširimo iznutra. Da se sporazumemo sa sobom. Nekad brbljivi a sami, nekad ćutke u društvu, uvek u zagrljaju Sunca i Meseca.

U dosluhu sa Bogom.

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava.


Categories: Yoga lifestyle

Post Your Thoughts