Šta kada otpor zakucana na vrata

O ranjivosti, kao vitalnom delu procesa svesnosti, prvi deo

Svakodnevni uvidi ~ životne priče ~ putopisne avanture ~ isceljujući rituali

Muzka za čitanje

Alarm se oglašava u uobičajeno vreme. Nevoljno otvaram oči i tromo ustajem, tek toliko da odložim buđenje. Još uvek je mračno i osećam svežinu ranog jutra. Osećam i otpor, no pomišljam da će još koji minut sna razbistriti glavu i odobrovoljiti telo.

Poziv na buđenje, drugi put. Meškoljim se i odugovlačim. Osećam veliki umor. I prethodnih jutara sam nazirala blagu bezvoljnost, ali čini se da se ovog sva težina sveta skućila na moj jastuk. Ustajem i odlazim u kuhinju po šolju čaja. Otpor je realan i ne popušta. Pridružuje mu se neka čudna, gotovo opipljiva slabost. Nije mi prvi put da se obećam višenedeljnoj, ranojutarnjoj Sadhani[1]; nije mi prvi put da osluškujem otpor, njegove priče i izgovore; da sa njima (ne)vešto pregovaram, da nežno dopustim biću da mi pomogne da ostanem dosledna. Da istrajem kroz periode kiša i suša; kroz hladne zime i mračne noći. Ipak, kao da gusta magla zaklanja pogled no, ne dam se.

Hladan tuš i nekoliko svesnih udaha i izdaha. Zastajem da zapitam ko se to zapravo koprca i traži predah. I od čega? Prilazim oltaru i osluškujem nameru. Zatvaram oči kako bih napustila svet čulnog i zakoračila u jedan kvalitativno drugačiji, no jednako važan prostor. Uzemljenje kroz telo i svesnost kroz dah, kao mantra koja poput neke energetske metlice čisti i otvara put istančanijoj pažnji. Stabilan položaj i nemiran um. Čujem, potpuno jasno mogu da čujem sve njegove priče. Želi da umanji značaj prakse, da me ubedi da mi nije potrebna, da mogu kasnije, da nije važno… Da nije velika stvar ako odustanem. A opet, u isto vreme, analizira okruženje i stalno nečemu prigovara. Pitam se otkud ta arogancija i čemu zaista služi?

Znam taj glas. Poznajem njegov narativ i nameru. Godinama je bivao sve suptilniji i nekada ga je zaista bilo teško prepoznati. Bila je potrebna dodatna doza svesnosti da se na njega ne reaguje. Da se malo sačeka i u miru izabere lekoviti odgovor; da se prosto bude sa njim. Da mu se pruži dopuštenje da bude deo procesa, ali da ne donosi važne odluke.

Znam da uvek imamo pravo da se predomislimo; da „kažemo zdravo i zbogom starim ulogama i odlukama”. No, važno je da prepoznamo koji deo nas se buni. Da li je određeno iskustvo naporno jer smo ga prerasli ili zato što upravo prerastamo staru/og sebe?

Vraćam se telu i istražujem tačke otpora. Gde ta tenzija tačno boravi i da li prihvata pažnju? Da li umem da joj ponudim saosećanje iako tako neprijatno peče? I otkud uopšte ideja da će proces biti lagan? Otkud to, pomalo infantilno, nastojanje da sve treba da teče lako i glatko? Nije li sve ovo baš po našoj meri? Nismo li izabrali da osnažimo sebe? Nisu li ovakvi signali upravo pokazatelji da proces deluje? Mirno more ne čini dobrog kapetana, zar ne?

Nastavljam da dišem. Isplivavaju raznorazna sećanja – neka me na kratko uvuku u svoj vrtlog i ponesu, dok me dah zove da se vratim nazad. Na momente me nosi i san, no položaj me podseća da ostanem prisutna. Obećavam sebi da ću se naspavati nakon prakse ukoliko je telo zaista umorno. Da ću reorganizovati dan na drugačiji način kako bih sebi priuštila okrepljujuće pauze između planiranih aktivnosti. Vidim da um ne odustaje i učim se da prihvatam, da radoznalo istražim šta se upravo zbiva i da ostanem tu. Da odolim potrebi da budem negde drugde; da se oslobodim želje da stvari budu drugačije; da otpustim ideju o promeni – sebe ili iskustva. Sve je tu i sve je baš kako treba. Nema ometača, nema ni prilika ni neprilika. Sve je do nas, do naše čudesne perspektive i trenutka njenog preokreta.
Dozivam svest deteta da mi pomogne da se ukorenim u radoznalosti; da sa divljenjem posmatram sve ono što bih inače uzela zdravo za gotovo. Da pristanem da jednako budem sa novim, nepoznatim, prijatnim, neprijatnim, neutralnim… Da prepoznam obično u misterioznom, i misteriozno u običnom; da osećajem istražim nedokučiva iskustva – bez potrebe da ih intelektualizujem. Radoznalost kao stanje svesti; prisustvo kao budnost bića.

Polako se spuštam u srce. Osećam da se otvara se neki novi prostor; kao da sve staje. Sve je tu, sve je dobro. Beskrajna lakoća i tišina. Umivam se na tom izvoru, protežem u svim pravcima, sporo i meko. Svi su tu, svi su dobro. Kao da plivamo kroz reku blagoslova svaki put kada smo istinski budni.

Ustajem i ponovo gledam da se uzemljim. Četiri ugla stopala i svesno kucanje na vrata majke zemlje. Hladni tabani i njihanje tela napred nazad. Osećam pete, upirem se kroz njih u pod; krećem pažnjom ka jastučićima u korenu prstiju i tome dodajem pokret. Spanda[2]: širenje i skupljanje, otvaranje i zatvaranje – uma, tela, duha. Od pojedinačnog atoma do džinovskih galaksija. Sve u nama pulsira. Sve oko nas pulsira. Sve je protoplazma ovog zajedničkog postojanja. Nevidljiva, sveta geometrija oblikuje tkanje života.

Zevam celim telom; lagano budim svaku kost, zglob, svaki mišić; na desetine pokreta, na stotine koraka. Po koja kap znoja i rumeni obrazi. Lagano poravnavam misli, reči i dela. Biram da ostanem trenutak duže kako bih priuštila sebi još jednu reflektivnu pauzu. Osmatram kompleksnu dinamiku ljudske psihe i izdašnog unutrašnjeg života. Nema tu, zapravo, ni urazumljivanja, ni dogovora. Nema negacije jednog dela naše prirode, ma koliko stezalo i opiralo se svesnosti. Ti trenuci jesu najpotentniji. Ti trenuci jesu veran odraz životnog spektra svih iskustava – na i van prostirke. Tu se vežba prisustvo u sebi i sa sobom.

Nema potrebe za pregovorom; nema razloga za nastojanjem da se bilo šta intelektom obuhvati i razume. Na kraju svakog procesa ostaje samo otvaranje za sve ukuse koje trenutak nosi i zahvalnost za ponovni kontakt sa autentičnim bićem. Za priliku da posmatramo izlazak sunca i tanani cvrkut sa obližnjih krošnji. Za mogućnost da se distanciramo od izvesnih sadržaja i pratimo ih sa strane. Za trenutke svesnosti i intenzivnog doživljaja tako veličanstvene prirode čiji smo neodvojivi deo. Za bliskost sa esencijom koja ne mari za formu – kroz intimni susret i nepokolebljivu spoznaja unutrašnjeg bića izvan svakog vremena i prostora. Za milost da na trenutak prepoznamo božansko u svima i svemu.

Uskoro sledi nastavak priče. Stay tuned 🙂

Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga. Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!


Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava.


[1]Sadhana – meditativno–kontemplativna duhovna praksa, posvećeno učenje, predano delovanje u pravcu sveopšteg boljitka.

[2] Spanda u prevodu sa sanskrita znači pulsiranje, primordijalno titranje ili iskonsko kretanje – ne nužno fizičko, već jedno suptilno, psihičko. Dinamični i kreativni aspekt apsolutne stvarnosti; svojevrstan transcedendalni uzrok postojanja. Poput plima i oseka, sve oko nas i u nama neprekidno pulsira; spanda je puls stalno ekspandirajuće kosmičke svesti. Kroz meditativna iskustva moguće je osetiti finu energiju koja pulsira kroz svako iskustvo.
Spanda je važan deo filozofije i duhovne tradicije kašmirskog šaivizma.

Photo by Eduard Militaru on Unsplash.


Categories: Yoga lifestyle

Post Your Thoughts