Ostani otvoren-a

Svakodnevni uvidi ~ životne priče ~ putopisne avanture ~ isceljujući rituali

Muzika za čitanje

To veče, dok sam sam spremala kutak za večernje rituale, spontano sam se setila reči prijateljice: „Nije važno kako je počelo, već kako se završilo.”.  To je evociralo uspomene na jedan šašavi dan i naše neobično prijateljstvo.

Iako smo poticale iz tako udaljenih kultura – što geografski, što mentalitetom – delile smo vrlo slična detinjstva. Ona je prvih dvadesetak godina živela u Čileu, a potom se odlučila za nomadski život i bila ‘na točkovima’ dugi niz godina. Životna priča ove ‘divlje žene’ je u prvi mah delovala kao neka nesvesna potraga za novim domom, no vremenom sam shvatila da je ga je, uz mnogo truda i odricanja, zapravo otkrila i nosila sa sobom. Mada je fizički komfor doprinosio životnoj sigurnosti, bilo je nekog mira u tome što je uvek i svuda bila kod kuće; unosilo je svežinu i ohrabrenje da je tako nešto svima nama dostupno. Svakako je bilo interesantno saznavati delove njene životne slagalice.

Pre nekoliko godina smo zajedno radile na kreativnom projektu na jednom tajlandskom ostrvu. Već je krenula turistička sezona i s obzirom na to da je dnevni raspored uključivao rad na terenu, prethodnog dana smo zakazale susret u ranim jutarnjim satima kako bismo izbegle gužvu. Bile smo inspirisane, osećale se poletno i nekoliko dana unapred smo se pripremile za poduhvat. Oduvek sam verovala da je dobra organizacija pola posla i ona mi se zdušno pridruživala u tome pred svaku zajedničku akciju.

Uprkos pripremama, stvari su krenule da se komplikuju veče pre. Tehničke poteškoće, premišljanje jednog člana tima, iznenadne stomačne tegobe, doza uznemirenosti usled neodlučnosti da li sve odložiti. Ujutru se sve nastavilo u tom tonu. Ukratko, sve što je moglo krenulo je naopako.

U startu kasnimo i čini se da se nespretno saplićemo o svaku sitnicu. Osećamo odgovornost da se pridržavamo predviđenog ritma kako bismo blagovremeno završile ono što se od nas očekuje, ali nam nešto očigledno ne dozvoljava. Šta god da pokušamo drugačije – jednostavno ne vredi.

Odlučujemo da zastanemo i pauziramo sve na par minuta. Šolja toplog kakaa, nekoliko svesnih udaha i izdaha, mirovanje. Tiha pitanja:  Šta to ovde zapravo pokušava da se desi? Pružamo li otpor i – ukoliko da – čemu? Šta je potrebno učiniti, a od čega odustati?
Još par trenutaka tihovanja, vrućih gutljaja i  preoblikovanja namere odricanjem od plodova rada. To gotovo momentalno donosi oslobađanje od unutrašnjeg pritiska i forsiranja da se dostigne određeni rezultat. Mnogi naši zamišljeni ishodi su kad-kad nemogući, a često i krajnje nepotrebni, zar ne?

Od tog trenutka sve teče za nijansu uspešnije i daleko opuštenije. Nema vatrometa, nema solarnih oluja ili astralnih putovanja – ‘samo’ su se spustila ramena, usporio dah, utišao um. Sve deluje svetlije, mirnije, tiše. Možeš ponovo da udahneš punim plućima bez ikakve žurbe. Možeš lagano da hodaš bez posebne namere da nekuda stigneš. Prosto jesi. Revizija plana i dopuštanje da stvari idu svojim tokom. Ne moramo da znamo zašto i kako. Dovoljno je da negujemo poverenje dok hodamo i put će se sam razotkriti. Mudrost poznaje suštinu.

Gotovo ceo dan smo provele u radnoj atmosferi uz čitav spektar emocija. Puno smeha i par trenutaka na ivici suza. Iskreno drugarstvo i udružena moć zajedničkih namera, nastojanja i one kreativne ženske iskre koja pogledom preoblikuje svetove. Rastale smo se u kasnim večernjim satima umorne i srećne. Dan je bio naporan ali predivan. Na rastanku, D. je poluotvorenih očiju prošaputala: „Nije važno kako je počelo, već kako se završilo.

Nekoliko godina kasnije, 23. julski dan na brdovitom Balkanu je po mnogo čemu nalikovalo tom iskustvu. Ovog puta su okolnosti prvobitno obećavale, no nešto je promenilo taj tok; iz energičnog jutra nespremno sam zakoračila u haotičan dan. Sve je bilo pažljivo isplanirano, ali je na licu mesta skoro sve je uporno odolevalo tom promišljenom i navodno optimalnom ritmu. Osetila sam otpor prema iznenadnoj promeni. Unutrašnja nesloga. Bezuspešno sam pokušavala da ubedim sebe da je jučerašnja mudrost dobro organizovala dan i da je na meni da samo izvršim zadatke. Ne mora nužno da mi prija, ne moram da razmišljam o narednom koraku; trenutak po trenutak, bez uplitanja ličnog naboja. Neće to baciti senku na naše autentično biće, na protiv, dopustiće da prođemo kroz odbrambene mehanizme koji postaju sve čvršći što smo lakomisleniji – govorila sam sebi.

Avaj. Dan je bio čupav.

Mogla sam da okrivim sparno vreme i jak pljusak; da se žalim na kašnjenje klijenata ili durim što se radnom danu sa Kanađanima zbog razlike u vremenskim zonama ne naslućuje kraj; da žustro reagujem na iskakanje šarke na kompjuteru baš u oči početka novog kursa. Ma mogla sam i da izmislim razlog koji je navodno zaslužan za celo stanje. Ne bi to bio prvi put, ako me razumete.

No, šta bih dobila time? Potvrdu lične nemoći? Ustoličenje u poziciji deteta? Izgovor za ostajanje u stanju koje mi zapravo ne prija?

Ili da pak zastanem i da se nasmešim; da uvažim da dan zaista jeste težak, ali da nema ničeg lošeg u tome – iako nije prijatno. Da uočim da iziskuje dodatnu snagu kada želimo da se po svaku cenu promeni i da nam, suprotno tome, daruje snagu jednom kada shvatimo da ne moramo uvek da se mešamo. Da otvorim srce i upijem sve blagoslove rada sa blagim i plemenitim ljudima, da prihvatim milost dirljivih razmenama unutar terapijskog prostora, prilike da svedočim isceljenju. Da zahvalim što imam sa kime da podelim i šarene i sive trenutke, što je neko tu da ga čujem i da me čuje. Da prihvatim ograničenu ljudsku perspektivu i ustupim mesto sveprisutnoj inteligenciji koja u svojoj celovitosti ’verovatno’ zna bolje.

Jer, ništa nije dalje od istine od ubeđenosti u ličnu bespomoćnost.
Ništa nije bolnije od ulaganja vere u ideju da smo određeni spoljnim faktorima.
Ništa ne iscrpljuje ljudski duh koliko vezanost za uverenje o nemogućnosti promene – haotičnog doživljaja dana ili životnog scenarija.

Uveče sam postavljala oltar zahvalna za promenu perspektive, za mogućnost da sagledam stvari na drugačiji način, da budem radoznala po pitanju života.

Bez nepotrebne dramatizacije i insistiranja da bilo šta bude drugačije, takvi dani nam pružaju priliku da ostanemo ljubopitljivi i otvoreni za proces. Nije to armija uljeza, već prostor za oslobađajuće spoznaje. Možda je mnogo teže biti namrgođen umesto vežbati – na poligonu za aktivnu veru. Sam put je veran pokazatelj mudrosti i životnog iskustva, ali i naše predivne i tako krhke, ‘pogrešive’ ljudske prirode (moćna mantra za sve perfekcioniste u oporavku[1]).

___

Dišeš, samo dišeš; svesno i bez žurbe. Opet su mekana ramena i slobodan vrat; spor dah i tih um. Sve deluje svetlije, mirnije, tiše. 
Tada, tek tada možeš da se setiš da je lična bespomoćnost – samo misao; da je isključiva određenost spoljnim svetom – samo doživljaj; da je nemogućnost promene – samo privremeno i subjektivno iskustvo.
Ostani ljubopitljiv-a, ostani dostupan-a za igru, preokret, iznenađenje… za životni proces.
Ostani otvoren-a.

Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga. Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!


Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava.


[1] Engleski izraz: Perfectionist in recovery


Categories: Yoga lifestyle

Post Your Thoughts