Metabolisanje bola

Neophodno je da se staramo jedni o drugima, da verujemo da će neko doći po nas kada je to potrebno i da budemo tu za druge kada nas trebaju; da prepoznamo da možemo emocionalno biti na raspolaganju najbližima i da na to nema nikakvog uticaja bilo kakva fizička distanca.
Jednako važno, potrebno je da naučimo da utešimo i ohrabrimo sebe.

 

 

Pre par dana se javila prijateljica sa ozbiljnim vestima. Nisu me se ticale direktno,  ali sam momentalno mogla da osetim njenu bol. Okean tuge iz koje je deo nje pokušavao da ispliva, polako i strpljivo.

Dugo smo ćutale. Nije bilo ’pravih’ reči, mudrih saveta i konačnih odgovora. Nije bilo nikakvih reči, samo talas neverice i zatvoreno grlo. Posle par trenutaka onoga što je delovalo kao vrtoglava večnost, uspela sam da prošaputam da sam tu za nju, da će proći sve to, da ćemo proći kroz to zajedno… da nije sama i da će ipak biti dobro. Još koja reč i teško disanje. Dugo ćutanje i želja da je zagrlim. Sve mi je delovalo nadrealno i nisam znala šta činiti osim da je podsetim da nas život nikada nije izneverio, mada nas je mnogo puta ozbiljno izazvao (doduše, znatno manje nego što to sami sebi (nesvesno) priređujemo).

Po završetku razgovora otišla sam do kućnog oltara da upalim sveću za… Par trenutaka tišine u pokušaju da nekako obuhvatim saznanje koje je još uvek bilo izvan moje svesti. Umu je bilo potrebno vreme da ga prihvati. Osetila sam da se nešto unutar mene grči i da ne dopušta da podrška zaista dođe na način na koji je potrebna. Na način na koji je prećutno tražena. Na način na koji je druga strana spremna da primi.

Nije bilo pitanje urgentne akcije i znala sam da treba da se povučem i umirim. Da se otvorim i prodišem umesto što mi neočekivani preokret dešavanja zatvara srce i steže plećke. Da osvestim spazam koji se polako i sigurno prikrada iza grudi; da nađem način da mu poželim dobrodošlicu jer znam zašto je tu. Jer osećam da uvek dolazi u dobru. Da ga ponudim porcijom daha. Ne na poetičan već na vrlo konkretan način – da mu dopustim da doslovno ponovo proširi umesto zataškavanja ili obraćanja pažnje na ‘zavodljive i obično potpuno neodložne’ spoljne događaje. Da dopustim sebi da prosto budem tu sasvim nema – za nju i za sebe.

Godine raznoraznih iskustava su me naučile da pre nego što posrnemo da podržimo druge neophodno da najpre podržimo sebe. Da budemo toliko stabilni i otvoreni da u nama ima dovoljno prostora za život druge osobe koja hrli u naše srce. Umesto da se skupljamo dok delimo taj sićušni prostor – da se u njemu zajedno razbaškarimo. Da osećamo da je sigurno da podelimo ono što je na duši i što želi van. Da osećamo da je sigurno da slušamo.

Neko vreme sam samo plutala po površini silovitih utisaka i silnih pitanja – ’…zar je moguće?’, ’…šta sad? ,…zar je moguće?..’. Nije bilo odgovora. Potrebno je vreme za iskustvo tog neophodnog širenja kojem se pridružuju nove perspektive i snažniji poriv da se svesnije živi. Kada pluća ponovo pulsiraju i um počinje da se hladi. Spontano sam uranjala dublje – najpre ispod prvog sloja buke i privida haosa. Ispod sloja kroz koji nešto struji i tiho sugeriše da sve ovo ipak ima smisla, mada se kosi sa ljudskom logikom; da ova inteligentna kreacija ne pravi greške, mada nismo u stanju da je zaista razumemo… Da ovo nije kraj, mada nam je pomisao na to u ovom trenutku još uvek daleka.

 

Većina nas je krajnje nespretna u takvim situacijama. Na sličan način ne znamo kako da se nosimo sa našom boli; sa tuđim suzama ili odlaskom. I žalosti koja nakon toga ostaje, kao kompleksna kombinacija duboke tuge, ljutnje zbog neželjenog gubitka, straha i bespomoćnosti usled nemogućnosti da promenimo tok i utičemo na ishod životne situacije. Često ne znamo šta da kažemo ili uradimo kada je druga osoba u nevolji; neretko ne umemo da prepoznamo i izrazimo svoje potrebe i da na osnovu toga pružimo sebi neophodnu podršku ili zatražimo pomoć drugih. Nekada je istinsko pružanje i prihvatanje ravno životnoj veštini retkih.

Važno je da razumemo da žalovanje jeste prirodan ljudski odgovor na gubitak i, kao i za većinu drugih životnih kriza, ‘jedini izlaz van je kroz’. To po mogućstvu ne činimo (i ne možemo) sami i to je onaj mali ali beskrajno dragoceni deo koji u čitavoj situaciji zaista možemo svesno da promenimo. Da se promenimo – odustajanjem od pozitivnog stava kao moderne parole i iluzornog modela življenja (industrija pozitivnog razmišljanja) i izborom da se sve bezuslovno oseti i svesno proživi. Ne na pomirljiv način, već kroz osnažujuće prihvatanje da je svaka čestica ovog postojanja podjednako sveta i dobroćudna i da može biti poluga razvoja. Sve to kako bismo bili u stanju da najpre oplemenimo naš mali ali celoviti Eko-sistem. I da se pomolimo da će dovoljan broj ljudi na planeti učini isto. Dopuštanjem da novi talas isceljenja umaršira u našu svest.

Neophodno je da se staramo jedni o drugima, da verujemo da će neko doći po nas kada je to potrebno i da budemo tu za druge kada nas trebaju; da prepoznamo da možemo emocionalno biti na raspolaganju najbližima i da na to nema nikakvog uticaja bilo kakva fizička distanca.

Jednako važno, potrebno je da naučimo da utešimo i ohrabrimo sebe. Umesto lažne nedodirljivosti, vreme je da uvažimo našu ranjivost i krhkost ovog ljudskog iskustva. Da dopustimo sebi trenutke neopisive slabosti i da zasijamo punim sjajem kada osetimo priliv nove hrabrosti. Da u teškim trenucima uputimo sebi reči koje miluju srce. Da prošaputamo da smo tu za sebe, da će proći, da nas život podržava i kad je teško. Da pružimo sebi sve ono što bismo ponudili prijatelju koji pati.

Da naučimo da prepoznamo potrebu za podrškom, da je izrazimo i zaista prihvatimo.
Da pažljivo prepoznamo nekada otvorenu, češće prećutnu molbu za podrškom i da je nesebično pružimo koliko god možemo.
Da stvarno budemo tu jedni za druge.
Da podjednako iskusimo svaku česticu radosti, da iskreno iskomuniciramo sa svakim atomom ljubavi i da damo sebi jedni drugima prostora i vremena da metabolišemo bol. 

 

Zar to nije ono čemu nas ultimativno uči predana duhovna praksa?
Zar to nije sloboda kojoj težimo?
Zar to nije životna punoća koju zaslužujemo i koja nam zapravo već pripada?

__________________________

Neka nam procvetaju srca i neka se vitalnost ponovo useli u živote svih bića na planeti.
Lokah Samastah Sukhino Bhavantu

Neka sva bića budu srećna, zdrava i slobodna.

S ljubavlju i poštovanjem,
Nataša

__________________________

Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga. Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti,
podleže kršenju autorskih prava.


Categories: Yoga lifestyle

Post Your Thoughts