Kada život uspori

Svakodnevni uvidi ~ životne priče ~ putopisne avanture ~ isceljujući rituali


Za razliku od mnogih koji to samouvereno tvrde, sa zahvalnošću kažem – ja nisam guru. Volim ovo ljudsko obličje i volim istraživački duh što tinja u meni otkad sećanje seže. Što ume da se vine u visine i okusi potpunu jasnoću svega što Jeste; što ume da navodno obuhvati sve, a da zaboravi na svoje korene. Poznata mi je ranjivost života: i okean tuge i vulkan radosti. Bliska mi je ljudska krhkost: potreba za uzemljenjem i radoznalo traganje za istinom. Ponekad trčim kroz život, i sve mi se čini kratko i tesno; žurim, a i dalje, zapravo, dremam. Ponekad me milost dotakne te budno promatram, centrirana i tiha.

Nisam ni prosvetitelj, ni iscelitelj, samo godinama strastveno učim i pažljivo osluškujem misterije ljudske duše. Pružam ruke drugima, dočekujem ih i ispraćam u svesniji dan. Rasplamsavam onu vitalnu pokretačku iskru u sebi i srčano ohrabrujem i druge na to – kad god su gladni rasta i hrabri da taj zov uvaže i iskažu. Da vešto prožive stari strah i otvore se za neizmernu lepotu vlastitog bića; da se oslobode krivice i prihvate svoju dobrotu. Da zaista shvate da je senzitivnost dar i naivnost – čistota. Ne verujem da su nam potrebni drugi da bi nas iscelili, mada sam sigurna da se uvek isceljujemo zajedno. Mudri drugi je tu da nas ohrabri, podrži, da nas podseti na vrednost vere i potencijal saosećanja. Tu smo, zajedno, da nastavimo talas dobročinstava dok čuvamo našu ljudsku porodicu od tmurnih misli, nepromišljenih reči i ishitrenih dela. Tu smo, da zaJedno prigrlimo postojanje.

Imam bezbroj mana – neke volim, sa nekima se borim. Imam bezbroj vrlina – neke strpljivo negujem, neke lagano upoznajem. Često žurim više nego što bih volela; često volim više nego što bi ‘trebalo’. Poštujem i nauku i duhovnost i poeziju i prirodnjaštvo – jer uvek tragam za nevidljivim sponama koje neumitno prožimaju ovaj čudesni život. Zalažem se za blagost i propagiram empatiju – uvek i svuda. Ne sećam se kada me je zadnji put bolela glava, ali neretko osetim kada mi se stegne srce. Nešto zapne iznutra, ne zna kuda će, ni kako, ni kojim putem. Ipak, i dalje silovito verujem da ljubav preobražava biće. Da je meko srca najjača valuta. Da je iskustvena spoznaja sebe izvor istinske moći. Da je unutrašnji red temelj kolektivnog mira.

Nekada nesvesno dopustim da me stari, iracionalni stid sputa da načinim neki hrabar korak. Nekada se perfekcionizam tako lukavo prikrade, zgrči me i tromo okači o vrat, da ga tek naknadno prepoznam. No ipak, umem da se osmehnem onako široko, detinje. Da se nasmejem sebi i tom šašavom glasu koji je nekada davno tutnjao kroz detinjstvo. Shvatim da iako ništa u životu nije sasvim pod konac, uvek je sve ‘cakum – pakum’. Izaberem da svakodnevno i krajnje posvećeno kultivišem spokoj. Neusiljen, neuslovljem, autentičan. Spokoj koji dopire iz one tanane dimenzije koja ne poznaje ni posebne razloge, ni vremenske rokove, ni svakojake pritiske. Koji je prosto tu, nenametljiv i šaljiv, baš kao i život. 

Umem da se naljutim i posvađam. Umem da oprostim i zagrlim. Učim se, gotovo svakodnevno, dostojanstvenom životu. Životu sa integritetom, neukaljanom neostvarenim težnjama nepoznatih ljudi. Učim da volim dublje i nežnije. Učim da pustim šta god nije moje. Učim da prihvatim sve što mi zaista pripada.
Nekada mi bude teško da se uskladim sa onim za šta živim, o čemu pričam i maštam. No istrajavam, ipak tvrdoglavo istrajavam. Učim, svakodnevno učim. Nekada marljivo i strpljivo, nekada halapljivo.

Nekada se odvažim na neke šašave poteze i u zajedničko ime glasno kažem:

Neka se lagano evakuišu sve bajate misli. Sve što žulja srce, sve što nagriza biće – neka potrči van. Neka se vrati nazad u naručje majke zemlje. Neka ostavi na miru ovu usnulu decu dok spokojno maštaju o sreći. Neka se gromoglasno nasmeju sve unutrašnje devojčice i dečaci, neka se poklone i počnu da stvaraju novi svet. Slobodan svet. Raspevan svet. Budan i zaljubljen. Neka oslobode sve ranjene ljude, neka se zacene od radosti, neka im očiju zasijaju od ljubavi. Zanesene životom, neka potrče u susret krotkoj majci i odvažnom ocu. Neka zajedno prigrle postojanje i oslobode planetu. I neka patnja nađe mesto gde zaista pripada. I neka sva srca ponovo budu meka i slobodna.



Najdražoj Luni – najboljem prijatelju, najvelikodušnijem učitelju, najdražoj šapici i najvoljenijoj njuškici. Fleknici belih trepavica. Dok biješ svoje bitke moje srce kuca za tebe. I ne samo moje, imaš ljubav tvoje porodice koja zahvalno čuva svaki zajednički trenutak. Budi nam jaka i hrabra, budi nam zdrava i vesela još dugo, dugo.
Hvala ti. Volimo te.


Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga. Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava.


Categories: Yoga lifestyle

Post Your Thoughts