Gde se sakrila slatkoća postojanja

Važno je ostati fleksibilan i spreman da ostaneš mekan za stalno promenljiv životni proces.
Dobro je da ono što činimo bude u saglasju sa stalno promenljivim unutrašnjim dijalogom kako bi istinski služilo procesu i svima koji u njemu učestvuju.
Ipak, zašto se toliko ustručavamo da otvoreno tragamo za radošću, da preispitujemo smisao, da slobodno ispoljavamo svako pravo zadovoljstvo?
Zašto zaboravljamo da izrazimo duboko poštovanje prema ovom predivnog životnom putu uz sve njegove vratolomne peripetije, da se poklonimo Majci zemlji i da uvažimo naša fina htenja i suptilne potrebe.

Svakodnevni uvidi ~ životne priče ~ putopisne avanture ~ isceljujući rituali

Muzika za čitanje

Prvi aprilski ponedeljak. Čuju se crkvena zvona i graja ljudi sa ulice. Na trenutak deluje kao da su sva dešavanja prethodnih dana bila samo jedan čudan san. Napolju je puno razdraganih prolaznika, čuje se šum automobila iz daljine i sunce ne štedi svoju milost. Tako valjda izgleda naš život nakon vikenda provedenog u karantinu, Ne bih se usudila da kažem jeli dobro ili loše, samo intuitivno osećam da nam je bilo preko potrebno. Još dugo sedim i upijajam proleće, dok zapisujem po koju reč koja zaluta na moju terasu.

Prethodnih nedelja se dosta pričali o svemu kroz šta trenutno prolazimo. Tu su bili stručnjaci za savete, članovi naših porodica i prijatelji za razmene, unutrašnje biće koje podjednako dobro može sve da oslušne i prokomentariše. Lično sam se se uzdržavala od praćenja tzv. mainstream izvora informacija i praznih priča. Osetila sam da je vreme za velikodušnu refleksiju i svedene, smislene razgovore.

Prošle godine sam unutar naše joga zajednice otvorila program koji se na laganoj vatri duuugo krčkao u alhemijskoj peći. Prvo poglavlje procesa bilo je ples sa istinom ili Sattva Sadhana; drugo – posvećenoj čudesnoj slatkoći postojanja – program kroz koji trenutno plivamo – Santosha Sadhana. Kako je ubrzo nakon otvaranja prolećne sezone počela globalna pandemija, pomislila sam da je potrebno prilagoditi sadržaje, raditi na dodatnoj imunizaciji, osnaživanju, pružanju podrške i ohrabrenja. U više navrata sam imala utisak da sada nije adekvatno govoriti o toj istinskoj životnoj slatkoći, dubokoj duhovnoj sitosti, umetnosti ispunjenog i zadovoljnog življenja. Programe sam potom delimično promenila, sadržaje prilagodila i osluškivala – šta dalje, mimo predviđenog plana i programa za koji navija naš um.
Smatram da je važno ostati fleksibilan i spreman da ostaneš mekan za stalno promenljiv životni proces.
Verujem da je dobro da ono što činimo bude u saglasju sa stalno promenljivim unutrašnjim dijalogom kako bi istinski služilo procesu i svima koji u njemu učestvuju.
Ipak, zašto se toliko ustručavamo da otvoreno tragamo za radošću, da preispitujemo smisao, da slobodno ispoljavamo svako pravo zadovoljstvo?

No, znate šta?
Sve smo to već učinili.
Ne samo poslednjih nedelja, već dugi niz godina unazad. Zajedno smo uporno radili na prevenciji, na svesnosti, na višem kvalitetu životnog iskustva, na nepristajanju na polovično, utešno, nepotpuno. Na negovanju plemenitosti i nesebične ljubavi.
A ona životna slatkoća s početka – ona nam je najpotrebnija u ovakvim trenucima. Upravo sada razotkriva se njen pun potencijal i prava priroda – jer suštinski nikada ne zavisi od spoljnih okolnosti i situacija.
To nije radost nakon ostvarenja nekog ličnog cilja.
To nije slavlje nakon željenog životnog dobitka.
To nije euforija, niti neko sporadično zadovoljstvo.
Nije ni privremena sreća. Kratkotrajni osmeh koji se ubrzo pretvara u tužnu grimasu i prazan pogled.
To je duboko poštovanje ovog predivnog životnog puta, spremnost da se poklonimo Majci zemlji, hrabrost da uvažimo naša fina htenja i suptilne potrebe.

Setimo se da je sudbina svih promenljivih stvari – prolazna. Loše će proći. Ali i dobro, takođe. U tome i jeste veličanstvenost ljudskog postojanja. Baš tu se krije ogromna mudrost i unutrašnja snaga – zakoračiti izvan vezanosti za ono što procenjujemo kao dobro i loše, prijatno ili neprijatno.
Život prosto jeste.
Naše biće prosto jeste i ono zaista ne mari za privremena zadovoljstva.

Zato je važno je da pronađemo onu izvornu slatkoću koja već boravi ispod slojeva onoga što smo prikupili putem, što bora čelo i otežava korak.
Punoću – slobodnu od prilika i neprilika našeg svakodnevnog života.
Punoću – koja nam pripada, koju zaslužujemo, koja već Jesmo.

Stara igra

Verujem da se su se slične stvari i dileme pojavile u životima svih nas. Šta sve treba promeniti, čemu se posvetiti a šta staviti na stranu – kako bismo se prilagodili aktuelnoj promeni.
Sva prethodna nastojanja svesnog prepoznavanja mogu biti primenljiva i izvan naše formalne joga prakse – tada zapravo jedino imaju pravu vrednost.

Neki ljudi se mole da se sve ubrzo vrati u normalu.
Ja se molim da se to nikako ne desi.

Naša normala je bila konstantan umor, nezadovoljstvo, hronične bolesti… Otuđenost od prirode, ljudi i sebe i, kao neminovna posledica toga – sveprisutni stres.

Hoćemo li se vratiti starom životu, ustaljenim obrascima i odnosima koji, sem magnetizma snage navike, nemaju hranljivu vrednost ni za jednu stranu?
Ili će ovo biti jedinstvena prilika da uvidimo šta je to što zaista želimo, šta je to što možemo da pružimo, i, najzad, šta je to što nam je potrebno. Ova tri pitanja mogu biti neka vrsta univerzalnog ključa za gotovo sva vrata.
Lično smatram da ono za čime globalno čeznemo, bili toga svesni ili ne, jeste povratak na izvornost – na autentičnost, na dobrotu, toplinu. Vraćanje iskrenoj zainteresovanosti za druge ljude u želji da zaista vidimo jedni druge u svoj našoj lepoti, moći i ranjivosti. Povratak na ritmičnost i cikličnost – umesto linearnog stremljenja ka nedostižnom cilju koji obećava trajnu, a uvek nudi tek privremenu sreću. Povratak biću kroz usporavanje, svesnost, nežnost.

Jedno je sigurno – ovo je zaista poseban trenutak na čitavoj planeti.

__________________________

U to ime…
Kako ste?
Kako ste?
Ne kakva je trenutna situacija, ne šta drugi ljudi kažu, ne šta um misli o svemu tome.
Kako je vaše srce?
Bez analize, bez trenutka oklevanja i dodatnog promišljanja – samo osetite, bezuslovno osetite i bezrezervno izrazite.
Šta vas stvarno raduje? Bez obzira na životni kontekst, bez obzira na kolektivnu klimu – šta je vaš izvor bezuslovne, bezuzročne radosti?
Šta sve može potpuno da ponese vaše telo?
Da otvori srce i provetri stomak glasnim smehom?  

Pozivam vas na jedno katarzično iskustvo oslobađanja sebe.
Na prepoznavanje i autentičan izraz onog životinjskog i visoko inteligentnog, instinktivnog i izvornog.
Bez intelektualizacije iskustva. Mimo formalnog oblika kakav je blizak analitičnom umu. Izvan svake strukture i poznatih načina bezukusnog, prosečnog, ’društveno prihvatljivog’ bivanja.
Pozivam vas da istražite i otelotvorite ono živo, divlje, pulsirajuće, neukrotivo.
To jeste sama vitalnost.
Bez cenzure, bez potrebe da se preoblikuje, bez razloga da se ulepša.
Sirovo i moćno, divlje i ranjivo, dirljivo i sveto, vaše unutrašnje biće sve prepoznaje, zna, ume i može.
Neka ovi redovi budu samo nežni podsetnik koji ima moć da pokrene lavinu unutrašnje mudrosti koja spremno čeka. Ne uzimajte ništa, pa ni ove reči, zdravo za gotovo – promislite ih srcem i ponesite sa sobom ono što služi vašem najvišem dobru.

Muzika za divlji ples

__________________________

Neka nam procvetaju srca i neka se vitalnost ponovo useli u živote svih bića na planeti.
Lokah Samastah Sukhino Bhavantu
Neka sva bića budu srećna, zdrava i slobodna.

S ljubavlju i poštovanjem,
Nataša

__________________________

Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga. Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!


Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti,
podleže kršenju autorskih prava.


Categories: Yoga lifestyle

Post Your Thoughts