Unutrašnji hram i duhovni instinkt

*Muzika za čitanje

A šta ako narednih nekoliko nedelja mogu biti optočene blagoslovima, ispunjene tihim i smislenim vremenom sa sobom i najbližima na mudar i saosećajan način?
Šta ako zaista možemo da se oslobodimo stvari kojima narušavamo svoje zdravlje?
Šta ako nam se ukazuje prilika da spoznamo drugi nivo postojanja?
Šta ako možemo da kroz čitavo iskustvo steknemo dublju mudrost i uvide koji preokreću životni tok u pravcu sveopšteg blagostanja?
Šta ako je ovo prekretnica u ličnoj i kolektivnoj evoluciji?

Svakodnevni uvidi ~ životne priče ~ putopisne avanture ~ isceljujući rituali

 

Jutros sam obišla naš joga dOm.
Tih je i miran, obasjan suncem.
Drema i miriše na zumbule.
Popela sam se na sprat da ga provetrim. Da ga bolje onjušim. Da pitam da li mu nešto treba. Da se umirim i zahvalim što nas strpljivo čeka. Da mu se poklonim za sve godine kada nas je čuvao.
Čudna je ta priča kako smo se uopšte našli.
Kako me je pozvao u zagrljaj i pretvarao se da je privremeno rešenje nakon jednog životnog brodoloma. Potpuno nenametljiv, gotovo bolno tih, delovao je nezainteresovano za našu priču. Priču o stvaranju jednog lunarnog plemena svesnosti i ljubavi. I meni samoj često je zvučalo kao dobar vic. Ali, sve vreme imao je notu topline kojoj nisam umela da odolim. Deset godina kasnije, izgleda da je ‘došao’ da ostane. Da otvori neverovatne mogućnosti za rast. Toliko o tome da moramo biti spremni – da se upustimo u nešto važno. Toliko o tome da nam okolnosti moraju biti naklonjene – da bismo počeli nešto veliko. Toliko o tome da nas drugi ljudi moraju podržati u nečemu što ne samo da deluje, već zaista jeste krajnje nelogičan potez (no za to duša baš i ne mari). Toliko o tome da smo sada, u ovim šašavim prilikama, sprečeni da učinimo nešto plemenito. Život nas uuuvek bodri i podržava – bili mi toga svesni ili ne.

Elem, nešto me je jutros u svemu tome rastužilo.
Prišla sam cvetnoj mandali u dnu prostorije, privukla par jastuka, položila ruke na grudi i zatvorila oči.
Tišina, potpuna tišina.
Chandra je u centru grada i iskustvo tišine nije deo svakodnevnog repertoara. Čak ni nedeljom rano ujutru.
Beskrajna tišina i po koji pozdrav ptica.
Nema prolaznika, nema saobraćaja.
Nema ‘mojih ljudi’ da me po nešto pitaju i nasmeju.
Još više, delovalo je kao da nema unutrašnje buke u našim glavama. Da je sve za nijansu sporije, nežnije.
Rastužilo me je što smo primorani na to. Obradovalo – što nemamo izbora da opet mahnito uletimo u gužvu i urbanu užurbanost.
To nas razboljeva.
I, ma koliko bile uvežbane i društveno prihvatljive priče o ‘nezavidnom stanju i nepovoljnim okolnostima’, o moranju jer ‘svi tako žive’, o teskobi nakon par dana izolacije nasuprot pomirenosti sa godinama života provedenim na nezadovoljavajućem radnom mestu ili destruktivnom emotivnom odnosu… pogodilo me je odbijanje da uvidimo da sve to sami iznova biramo. Sve to svojevoljno pečatiramo kao legitimno. Sve to sami prihvatamo kao ličnu stvarnost.
A ne mora biti tako. I zaista možemo biti istinski slobodni – bez obzira na sve ili – uprkos svemu. Obećavam. 🙂  Garantujem životom.

No, osećam da se ovih dana nešto promenilo. Da, polako ali sigurno, jedan ni malo beznačajan broj ljudi spoznaje hrabrost ranjivosti, snagu saosećanja, moć nežnosti.
Da smo najzad priznali sebi koliko svojim (ne)svesnim izborima razboljevamo sebe i štetimo jedni drugima. Ne na kritikujući, već na način da uvažavanjem trenutnog prikupimo snagu za neverovatne poduhvate. I da svakodnevno izaberemo da doprinesemo životu.

Osećala sam da su svi tu, ušuškani i mirni. Siti i obavijeni životnom slatkoćom. Jedna Marija uzima dodatno ćebe; Goca se smeška, Jelena duboko diše. Iz zadnjeg reda dopire i Milošev uđaji dah. I brojni drugi  dragi ljudi, tihi i spokojni. I jedna Gaga i Stefan, koji su tako fino oplemenili ovaj kutak.
Sve je tu. Svi su tu, srcem i bradom. Sa sobom smo i zaJedno smo, i to je jedino važno.

Pomislila sam kako sada svako u svom domu gradi mali hram. I kako redovno posećujemo jedni druge u svetim ritualima vraćanja i prepoznavanja naše prave prirode.
Sva znanja koja smo sticali i sve ono što smo ulagali u negovanje zajednice sada pokazuje svoju lepotu i veličanstvenost.

I ne, nije bilo lako i lepršavo.
I nije se sve odvijalo po planu i programu.
I danas ume biti… u najmanju ruku – zahtevno.
Suočeni smo sa situacijom koja traži ogromnu psihičku snagu i mentalnu fleksibilnost. Koja iziskuje da slušamo naš duhovni instinkt. Da se ne obaziremo na smetnje koje se velikodušno nude.
Ali, nismo li upravo to vežbali sve ove godine? Mišić svesnosti, predanosti, posvećenosti, istrajnosti, ljubavi?
Nismo li učili da se odazovemo na unutrašnji poziv i kad nam nije bilo po volji?
Da najnežnije zagrlimo sebe kako bi uopšte imali šta da pružimo drugim ljudima?
Sada smo pozvani da se otvorimo još malo.
Da odolimo porivu da reagujemo. Da se umirimo i posmatramo.
Da se odreknemo ideje da stvari trebaju biti drugačije.
Da se oslobodimo potrebe da popravljamo stvari ili – sebe.

Našu zajednicu preselili smo u naše domove.

Prvih dana osećala sam se razapeto između odgovornosti i obaveza prema članovima porodice gotovo jednako kao i prema članovima našeg plemena.
Najradije bih svima i svemu rekla -da-, moleći se da će sve funkcionisati jer duboko u sebi znam da prevazilazi moje kapacitete.
Shvatila sam da to nije moja snaga, već nesposobnost da kažem ‘ne’.
Pozvala sam sebe na čašicu razgovora.
Sela za sto i prihvatila dodeljene karte.
Presekla da polovinu prethodnih redovnih obaveza i tzv. projekata stavim na čekanje, bez ideje kada će doći njihov trenutak. Ali, sa čvrstom verom da, pre ili kasnije, ipak hoće. Takve odluke nisu lake i dugo ih nisam volela. Ako bih samo tada mogla da imam šefa koji će to po kratkom postupku, umesto mene! Al’ to nije odraslost i tako se, hvala Bogu, ne može. Znam da nisam neurohirurg i da ne odlučujem o životu ljudskog bića, no opet, šta god da učinim, srce se prvo ‘uvali u nevolju’.
Taj razgovor nije bio posebno radostan ali je doneo jasnoću – zajednica ima prednost. Srce je ponovo disalo mirno – što se mene tiče – to je dovoljan znak.

I ta zajednica, znate, sve vreme je bila tako razigrana i puna života. Nismo uvek bili zajedno, no uvek se čuo tako mili crkut kad god bi se neko vratio starom jatu. Nismo uvek bili zajedno, no dragi ljudi su me uvek čekali raširenih ruku po povratku sa pustolovina.

Otvorila sam oči i nešto je bilo drugačije. Dublji dah, svežiji vazduh.

Dobar deo vremena tokom dana sada takođe provodim u tišini, sklopljenih očiju. Neki to zovu meditacijom, neki čistim Prisustvom, neki prosto tihovanjem. Tako negujem sebe. Ostatak dana nastojim da služim dragim ljudima najbolje što umem i mogu. To ljudsku dušu ume da hrani na nekom drugom nivou, više nego što rečima može da se artikuliše. Tada nestaje osoba koju poznajemo. Tada zaboravljamo na iluzije i ostajemo u bliskom kontaktu sa onim što pulsira ispod svega vidljivog i poznatog. Okružena sam plemenitim ljudima koji mi pružaju prostor da prosto budem. Okružena sam i senzitivnim dušama koje tako uviđajno i radoznalo trepere sa druge strane prostirke. Tada pričamo neki drugi jezik, slušamo unutrašnju muziku, razumemo se susretom bića.
Nema otpora, nema potrebe za posebnom pričom; nekada je dovoljno da samo sedimo zajedno. Da dišemo zajedno. Da budemo zaJedno. 

Pozvala sam vas u svoj dom. Primili ste me u svoje srce.

Neki bi nakon susreta ostali još dugo u tišini i sa osmehom.
Neki bi se javili da podele reči koje miluju srce.
Neki bi samo ćutali dok im se oči cakle.

Zato sve ove godine pričam istu priču.
Zato se aktivno zalažem za negovanje duha zajedništva – gde smo prihvaćeni u svoj svojoj lepoti i “ludosti”, ohrabreni da budemo autentični. Pa čak i u ovim ludim danima. Posebno tada.
Zato ne odustajem iako su nekada okolnosti apsurdne.
Zato ne nameravam da prestanem.
Zato vas pozivam da dobro istražite šta je to na šta vas vaše srce poziva. Da prihvatite odgovor, ma koliko delovao nejasan, ‘neprikladan’, ‘nemoguć’. Da načinite samo jedan korak, već danas. I još jedan. I još jedan. I da se otvorite za nove univerzume koji mašu repom i cupkaju od sreće dok im koračate u susret.
Verujte, šapnuli su mi. Obećavam 
😉

 

Vreme je za buđenjeee!

 

__________________________

Neka nam procvetaju srca i neka se vitalnost ponovo useli u živote svih bića na planeti.
Lokah Samastah Sukhino Bhavantu
Neka sva bića budu srećna, zdrava i slobodna.

S ljubavlju i poštovanjem,
Nataša

__________________________

Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga. Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!


Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti,
podleže kršenju autorskih prava.


Categories: Yoga lifestyle

Post Your Thoughts