Proleće u Japanu

Svakodnevni uvidi ~ životne priče ~ putopisne avanture ~ isceljujući rituali

Domaća sakura: balans nežnosi i discipline

Juče je nešto isplivalo na površnu i nije mi dalo mira. Zapravo, pretvaralo se da je mir, govorilo da je sve dobro, da se najzad ukazalo vreme za sve stvari koje nismo stizali, za sav kreativni rad koji smo odlagali, a u stvari… Poslednjih dana sam bila okružena pričama o važnosti odmaranja i davanja oduška sebi. Delimično sam i sama prihvatila neophodnost usporavanja, osećajući da je podjednako važno da ipak zadržimo crtu discipline, da obavljamo svesno i revnosno sve ono što možemo i u predviđeno vreme. Preterano opuštanje u tom smislu može, čini mi se, da nas uvede u zapuštenost i inerciju. Bez oštrine i požurivanja, beskrajna blagost i nega. Nega koja zna kada je potrebno da vam kaže da se umirite, ali i nega koja jasno razlučuje kada je vreme za pokret i akciju. I ono bazično, ne manje važno – manje hrane, blagovremeni san – što sada može biti izazov kako je pogođen bazični centar naše životne snage.

Osetila sam to predhodnog jutra u punom jeku. Osetila sam težinu i potrebu da zaokupim pažnju nevažnim stvarima. Buđenje je bilo tromo, sadhana teška – kao da nisam želela da čujem šta sve može da propeva iz unutrašnjosti. A onda polako izvučeš neku snagu iz sebe, pauziraš um i prosto kreneš. I, i dalje je teško, i radije bi nešto drugo, ali iznova biraš. Biraš da se vratiš, da održiš obećanje, da samo budeš tu i činiš sve što možeš – ni više, ali ni manje od toga. Po ko zna koji put uviđaš kako je um opasan prevarant – kako ume da razvuče trenutak kada ‘ne treba‘, i da ga skrati kada bi da uživaš sekund duže. Uhvaćen je na delu i pretvara se da nema pojma. Smešim se i puštam ga da bude tu, ako prihvati da bude na zadnjem sedištu poslušan i neprimetan. Vraćam se nazad, tražim put do kuće. Kažem sebi: samo budi tu.
Osećam da naviru suze i talas tuge. Prihvatam ga, grlim svoj život najnežnije što umem.
To je jedino što svako od nas zaista može.
To je jedino što je istinski potrebno.


Dišeš.

Samo dišeš.

Jutarnju praksu pratilo je tihovanje u društvu sunca na terasi. Bez knjige, bez dopisivanja, bez muzike i razmišljanja o poslu. Kako je moguće da zaboravimo dragocenost takvih stvari? Kako je moguće da ubedimo sebe da ima razloga za jurnjavu i polu-budan život?

Uz šolju čaja pripremam se za prvi radni susret. Drugačiji uslovi, jednaka želja da se pomogne. Umereno i u drugačijim uslovima. Potrebno je vreme da se svi prilagodimo novonastalim okolnostima. Da prihvatimo promenu kroz koju prolazimo. Da sagledamo i njene prednosti, baš kao što smo svesni njenih… Pomišljam kako je cela magija ovog i sličnih poslova to što ne poznaje granice, što izlazi iz svih prostorno-vremenskih okvira i pogađa centar. Što na nivou srca, uz po koju savladanu veštinu i plemenitu nameru možete da pomognete i čoveku iz Indonezije, i jednom skeptičnom Englezu, i jednoj pričljivoj Holanđanki. I ljudima koji vas okružuju, a koje ste sprečeni da vidite. Koje birate da ne vidite iz savesti i odgovornosti prema svima. Uostalom, zašto biste rizikovali ako ima drugih načina? Kad je dobra volja tu, zaista uvek ima načina. I te granice, znate, nisu one zaista fizičke, ma koliko delovalo ubedljivo. Sva ta vrata, prolazi, hodnici, pregrade, rampe, slepe ulice, svetlosni tuneli, vrtovi… sve je to unutar nas. Sve je to deo unutrašnje mape koju treba hrabro proputovati i upoznati. Sa po kojim nespretnim korakom, saplitanjem, modricom, padom i ogrebotinom. Sa mnogo usputnih darova, veličanstvenih prizora, izlazaka i zalazaka sunca. I novim horizontom koji se pred vama pruža u beskraj. Širi vam vidik, oplemenjuje život.

Nakon što se provetri sva težina, razmenjuje se daleko dublje i kalitetnije od očekivanog. Prisutniji smo i fokusiraniji na važno. Nema uobičajenih distrakcija, nema suvišnih pitanja. Slušamo nekim drugim, zaboravljenim čulima. Oživljavamo stare instinkte. Prepoznajemo suštinske potrebe. Manje otpora, istančenija pažnja.
Balans discipline i nežnosti.
Manje straha, više ljubavi.

Preplavljuje me osećaj zahvalnosti za to iskustvo… za svesnost o tom iskustvu – prilika da radim ono što volim, sa ljudima koje volim, da svojim trudom doprinosim, i to iz sigurnosti doma. Verovatno nam je i sve to uvek dostupno, samo ga nismo uvek svesni.

Elem, posle nekoliko sati sedenja, više ne osećam stopala. Vreme je za pokret, ozbiljan odmor od tehnologije, za svež vazduh i pogled u daljinu. Ulice su puste i proleće je već tu. Šetam. Ljudi drže odstojanje mada kao da im je neprijatno pri mimoilaženju – obaraju pogled i ubrzavaju korak. Imam utisak da posle mnogo vremena stvarno opet samo šetam gradom. Nigde posebno da se stigne, ništa hitno da se uradi.
Šetam. Samo šetam. Želim da se uzemljim i osetim majku zemlju. Odmara se od nas. Napokon odmara od nas. Kao da je klonula – mada nas i dalje jednako podržava. Nosi nas i ohrabruje.

Sporiji korak, tiši um. Toplina.

Nasumični susreti i neverovatno strpljenje, ljubaznost, solidarnost.

Razmišljam o tome kako je proleće ’trebalo’ da dočekam u Japanu. Vreme purpurne sakure, disanja kroz šumu bambusa, hanami – obično – neobičnog piknika dok se priroda tako živopisno budi. Obilazak šinto hramova o kojima godinama sanjivo slušam. Kada su me roditelji pre par nedelja gotovo molili da odložim put, razmere opasnosti su delovale beznačajno i čitava situacija nadrealno. Japan je ipak daleko od Kine (koja je u tom trenutku bila glavno žarište) – zar je moguće da je zaista rizično? Nešto u meni je prepoznalo da je ipak ispravna odluka, na iznenađenje mojih roditelja. Nije bilo uobičajene tvrdoglavosti, samo umirujuće prihvatanje. Neće Japan nikud. Možda je bolje da prolećne praznike najzad provedem u krugu najbližih, pomišljala sam.
Sada naša sakura cveta i peva. Svi zajedno promišljamo na temu promena i osećamo prolaznu prirodu života – izgleda da je japanska trešnja uveliko procvetala i donela svoju mudrost i kod nas.

Tu sam, u svom rodnom gradu, ali sprečena da vidim roditelje. Svi pričaju o tom socijalnom distanciranju i samoizolaciji, a mene nekako grebu te reči. Fizički smo udaljeni, istina, privremeno povučeni u svoje domove. Ali ne mora to biti distanca, kada osećamo jedni druge više nego pre. Vidimo se mimo naših ljudskih uloga, komuniciramo otvorenije, iskrenije, bez straha. Nema vremena za strah.

Cela situacija je i dalje nadrealna.

Šetam.
Sve je sporije, mnogo sporije.

Otvrorena srca i lepotom jednostavnosti natopljen svaki dah. Bože, toliko lepote gde god da pogledaš.

Hoće li nas sve ovo naučiti koliko je krhka naša priroda?

Hoćemo li da zapamtimo da cenimo ono što je zaista važno?

__________________________

Kojim sadržajima vi ispunjavate svoje dane?
Da li je udaljavanje od drugih učinilo da budete bliži sebi i kako se osećate povodom toga?
Na koji način umirujete, a kako podstičete sebe?
Kada je potrebno da usporite, a kada da budete apsolutno budni?
Kojim stvaralačkim činom možete dodatno da podržite sebe?

__________________________

 

Neka nam procvetaju srca i neka se vitalnost ponovo useli u živote svih bića na planeti.
Lokah Samastah Sukhino Bhavantu
Neka sva bića budu srećna, zdrava i slobodna.

S ljubavlju i poštovanjem,
Nataša

 

Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga. Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!


Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti,
podleže kršenju autorskih prava.

 


Categories: Yoga lifestyle

Post Your Thoughts