Bogu iza nogu

Meditativna putopisna avantura


Usuditi se znači trenutno izgubiti tlo pod nogama.
Ne usuditi se, znači izgubiti samoga sebe.
S. Kierkegaard

Dvesta i neki dan u godini osvanuo je sat vremena ranije tog prohladnog oktobarskog jutra. Ugašen kamin i umiljata tišina. Uputili smo se u srce šume, Bogu iza nogu. Znamo da nas je nešto tu dovelo, daleko mudrije i šire od naše mašte. Dopuštamo da nastavi da nas usmerava, da nas nadahnjuje i hrani. Udišem svežinu i povlačim se u sebe dok moji Tararatirci još uvek spokojno dremaju.

Zatvaram oči. Sve teče sporo i uviđaš dragocenost iskustva dok još traje. Sitne stvari povremeno provejavaju kroz um dok ih samo budno dočekuješ i ispraćaš. Ništa ne činiš, a nešto ti ipak mami osmeh. Vraćaš pažnju nazad u telo i osluškuješ dah. Život iznutra svetluca i zove te na igru. Kao da te nevidljive ruke svetlosti grle i štite. Sveto vreme, Sveto mesto: božanska igra u centru bića poziva na susret.

Sanjivi glasovi polako dopiru iz obližnjih soba. Protežem se i stavljam čajnik za prvi napitak. Svež vazduh i dalje odjekuje sa obližnjih vrhova dok se najpre čudimo ranom crvenom nebu, a potom pomeramo kazaljke unazad. Mnogo toga bi po navici da podelimo, mada znamo da nema potrebe. Mnogo toga bi po navici da prećutimo, mada osećamo da nema osude. Topao gutljaj i meko srce.Nekoliko uzemljujućih koraka ka spratu niže i domu naših domaćina. Par trenutaka se niko ne odaziva dok pogled zapanjeno prati iskričavu svetlost kako pluta iznad magle. U susret mi ide Iva i veselo pozdravlja. Razmenjujemo utiske i predloge, priče o nekim divnim ljudima i njihovim plemenitim delima, najkraćem rečnom koritu u zemlji i neizostavnoj kući na vodi u blizini. Iz kuće izlazi i plava devojčica i razdragano širi ruke; trči kroz dvorište kao da brižljivo pozdravlja svaku biljku, instekt, svaku vlas trave. Vraća se nazad i čvrsto me grli. Upijam talas Sarine topline nakon početke zbunjenosti; još jedan spontani blagoslov, još jedan izliv milosti. Obostrana zahvalnost i veseli rastanak. Put nas zove.


Radoznalo tutnjimo duž planinskog masiva, probijamo se kroz gusta stabla i visoki kanjon, zastajemo da vidimo čudnovate znamenitosti i odamo poštovanje precima. Na samoj smo granici između jednog naroda i dve države; jednog srca i dva jezika; jednog kolektivnog bića i dve religije. Jedino što možemo je da svedočimo neverovatnoj predanosti prethodnih generacija – da se izgrade nedokučiva remek dela na bolnim tačkama prošlosti, i da se dopusti razmimoilaženje, usitnjavanje i rastapanje zajedničkog doma.


Ima tako divnih dana kad se sve skocka i stane u malo parče neba, skrojeno baš po meri onoga što umeš, imaš i možeš. I svuda stižeš mada se plan još jutros izjalovio; i sve je kako valja, iako ništa ne teče kako si zamislio. Nema ničega što ne smeš ili moraš – vođen si dok se um odmara od silnih priča. U sred šume pronalaziš izgubljeno blago koje tiho čeka da ga uzmeš i poneseš u novi život. I jedna stara, zelena fotelja i par cipela ti se vesele i zovu te na ples. I par drugova otvaraju srce i dele svoj svet. Svedočiš svim godišnjim dobima i neizmernoj zahvalnosti za sve sezone u tvom životu. Tada nešto iznutra snažno zasvetluca i kroz tihi zov prirode ponovo se jasno razume jezik bića.

Dobro je. Sve je Dobro, sve je uvek Dobro. Osećaš to svakom česticom svog bića; sećaš se i znaš da si uhvatio korak sa životom – da je dobro i kad šašavo; da je dobro i kad prkosi tvojoj volji. Dok još ne znaš kuda ćeš – postojanje se uvek pobrine da stigneš.

I snove ti uvek čuvaju neustrašivi četinari; šume i reke se brinu da se desi po šta god si došao tu; zamisli se oblikuju, koprcaju i prave kolutove u vazduhu dok služiš drugima. A taj ‘drugi’, taj nekada naizgled bliski, nekada tako daleki ‘drugi’, potpuno je iluzoran segment tvog postojanja. Ono što najpre biraš da prihvatiš; ono što najviše treba da prigliš. Nema nikoga i ničega izvan tvoje svesti; nema nikoga i ničega izvan dometa srca; nema nikoga i ničega što nije jednako vredno ljubavlju ispunjenog postojanja.

Možda je to naš jedini zadatak. Kada uvažimo sopstveni glas, propeva čitav život; kada čuvamo sebe, celo postojanje odiše sigurnošću. Kada se nenametljivo postaramo za Dobro drugih, naša plava planeta se široko osmehne.

A možda Bogu iza nogu i nije tako daleko – jer srce ne broji i ne zna za kilometre. Jer je svaki pedalj puta vredan i svako iskustvo krajnje lekovito. 


Veliko hvala jednom divnom Strahinji i Anji za preporuku, domaćinima Ivi i Iveku za toplo gostroprimstvo i ušuškanu kuću za odmor “Bogu iza nogu”, i dragoj Bilji, Tijani i Stefanu za nezaboravnu avanturu.

_____

Svakodnevni uvidi ~ životne priče ~ putopisne avanture ~ isceljujući rituali

Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga. Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava.


Categories: Yoga lifestyle

There are 2 comments

  1. Zoran Nikolić

    Divno je što si podelila još jedan proživljen i doživljen trenutak u vremenu, na udaljenoj lokaciji (Bogu iza nogu!) koja nam je sada, zahvaljući tebi, skoro na dohvat ruke.
    A slike su kao istrgnute iz nekog začaranog, izgubljenog, zaboravljenog, nerealnog sveta koji nedovoljno ili uopšte ne poznajemo.
    Hvala ti!

    1. tasa.yoga

      Hvala najlepše! Zaista je neverovatno priroda (topla preporuka da se obiđe)! I razmene sa toplim ljudima – kao neiscrpan izvor inspiracije!

Post Your Thoughts