Priče iz terapeutske prakse – Lučonoša

*Muzika za čitanje

**Priče obrađuju teme univerzalne vrednosti, te je njihova namera da ponude drugačiju perspektivu i doprinesu kvalitetu života i ljudi izvan terapijskog procesa – kroz razvoj saosećanja i razumevanje osetljivih sadržaja koji se tiču svih nas. Radi zaštite privatnosti identitet klijenata je delimično promenjen i pojedini delovi terapijske razmene izostavljeni.


26. jun 2020.

Utorak, rano jutro. Sunce se probija i šeta ozelenelim ulicama. Dugo smo iščekivali tople dane koji su obećavali slobodnije kretanje – pandemija je i dalje bila prisutna, ali su njene razmere bile daleko manje. Po ukidanju policijskog časa bilo je potrebno neko vreme da se makar i približno vratimo uobičajenom ritmu. Druga nedelja nakon popuštanja restrikcija, ulivala je nadu obećavajući neposrednije razmene u opuštenijem zajedničkom ambijentu.

Nakon što smo se proteklih meseci sretale u zajedničkom virtuelnom prostoru, ovo je bio prvi susret uživo sa K. tog proleća. I sama sam osećala blagu nelagodu u neznanju kako da se postavim u tim novim okolnostima. Ispostavilo se da smo delile konfuziju i da je pomagalo kada damo glas dilemama, uvažavajući neprijatnost čitave situacije. Ako ništa drugo, za nama je bilo nekoliko intenzivnih meseci – napetost se još uvek osećala, mada smo verovale u „bolje sutra”.

K. je poticala iz visokoobrazovane porodice; bila je načitana i svestrana mlada žena. Iza sebe je imala situirane pretke koji su, pored intelektualno stimulativnog okruženja, bili u mogućnosti da usliše skoro sve njene želje. Zbog toga su smatrali da su obavili sve „što se od njih očekuje” i da je njeno dugogodišnje unutrašnje previranje puki hir. Drugim rečima, intelektualni kontekst u kojem je odrastala insistirao je na svojevrsnoj životnoj uzdržanosti kao jedinom „razumnom” (prihvatljivom) ponašanju. Tako su verovatno bile odgajane generacije pre nje, te je K. bila pionir u nastojanju da razumevanjem svoje emocionalne realnosti i nezadovoljenih potreba promeni stari, disfunkcionalni porodični obrazac.

Mada je prilika bila pravi blagoslov, ta pionirska pozicija nikada nije laka. Iako uglavnom svi učesnici porodičnog sistema osećaju izvesnu teskobu sa kojom se nose na brojne i različite načine, pojedinac koji prvi istupi iz tog polja preti da ugrozi prividnu stabilnost celog sistema. Njegovi pokušaji se iz tog razloga nerado podržavaju, odnosno često nesvesnim osporavanjem bivaju značajno otežani. Istrajati u takvom poduhvatu je već dovoljan povod za slavlje hrabrosti i unutrašnje snage koji taj proces nastavlja da vodi.

U njihovom slučaju, jedna od nesreća ogledala se u tome što u nastojanju negovanja „razumnog ponašanja”, nisu shvatali da amputiranje jednog dela života nije nimalo razuman, već može biti samo odbrambeni potez.

K. je smatrala da je u takvom okruženju provejavao odbrambeni ponos – gordost i predrasude tek toliko da potkrepe reprezentativnu spoljnu sliku usled suprotnog subjektivnog doživljaja; katkad je obrambenu odsečenost od tela i srca objašnjavala implicitnom porodičnom zabranom: jer, pridavati pažnju emocijama i instinktima je gotovo „ispod časti”… jer su to životni predeli „rezervisani za neke druge ljude, za neka druga vremena”. Sve češće je naslućivala da je po sredi bio samo nespretan način da „izađe na kraj sa bogatim unutrašnjih životom” – baveći se njime isključivo na analitičan način, u tesnim okvirima intelektualnog poimanja. No, ispod svih tih uglačanih priča, jedna stvar je bila izvesna: ispod mirne fasade, vrpoljila se velika bol.

Naime, štiteći se od izloženosti stresu i braneći se od ranjivosti, pojedinac nastoji da bazira svoju stvarnost na „suvim činjenicama” i „hladnoj logici”; intelektualna obrada uznemiravajućih  događaja delimično omogućava emocionalnu distancu u odnosu na neprijatno iskustvo. Međutim, prekomerno oslanjanje na izbegavajuće ponašanje postaje tek privremena zaštita od turobnih okolnosti i plodno tlo za mnoge psihosomatske zdravstvene smetnje.

A izvan analiza, život je iznova pokazivao da ne mari za ljudsku logiku. K. je bila prva u nizu da potraži odgovore na neka lična i večna pitanja na drugačiji način; za razliku od okruženja, nije se usturčavala da oseti; suprotno transgeneracijskim pričama, nije oklevala da potraži duboku mudrost koja se ne stiče akumulacijom znanja već spremnošću da se uroni u sebe. To je štošta govorilo o njenim emocionalnim kapacitetima i zavidnom stepenu svesnosti i ljubavi za život.

(Kraj prvog dela)


Ukoliko vam je materijal koristan i smatrate ga vrednim deljenja,
hajdemo da zajedno inspirišemo još nekoga.
Negujmo naše pleme svesnosti i ljubavi!

Svi tekstovi su autorski i svako preuzimanje i objavljivanje bez saglasnosti, podleže kršenju autorskih prava.


Post Your Thoughts